NEDODIRLJIV

2. Poglavlje

Veljko

Celo telo mi se trzne kada se uvije nalevo pokušavajući da se odmakne iz mog stiska. Onaj plašljivi pogled? Bio je privid jer me sada dva oka gledaju kao da sam obična svinja. Smrad koji se usudio staviti ruke na nju bez pitanja. Nije svesna da mogu da je savijem u loptu dok trepne. Osećam napetost u njenom stavu i raskoraku. Mogao sam da osetim kratke nokte kako zariva u moje nove Armani pantalone.

Neverica nestane sa mog lica jer znam da vidi prepreden osmeh. Došla maca na vratanca.

"Da li to mene oči varaju? Crvena, jesmo li se mi to danas već videli?"

Stisne usne gurajući moje ruke sa sebe. Znatiželjan ne mogu da prestanem da gledam u nju. Imam osećaj da bi mi dobro došla mala igra potezanja napred nazad. Krajičkom oka zumiram svaki deo njenih glatkih i dugačkih nogu, uskih bokova i glatko ošišane ribice koju nije pokrila rukama. One su joj na bokovima sa šakama iza leđa kao da nešto krije.

Nije li valjda? Jebi me. Jeste. Ukrala mi je pištolj. Nacerim se još više.

"Danas nam se desila nezgoda. Tvoje povrće je stradalo, a ja sam izgubio šansu da se izvinim i nadoknadim štetu", nastavim ne mareći na njenu ćutnju. Mala lopuža nešto smera. "Vidim da mi se pružila druga prilika."

"Niste namerno. To je bila svakodnevna greška koja se dešava svakome", reče petljajući jednom rukom po kosi dok polako, ali sigurno širi noge u pozicioni stav.

"Ne verujem. Ipak Svevišnji ima veće planove za nas. Sada mi reci kako želiš da ti nadoknadim štetu?" upitam naslanjajući se na sofu praveći se blesav.

Podigne glavu ka meni gledajući me odozdo jer sam ipak za desetak centimetara viši od nje iako ima štiklu od petnaest centimetara. "Hvala vam, ali imam sve pod kontrolom. Bilo bi dobro da zadržim posao."

Za oko mi zapadne kako od jednom krene ubrzano disati dok joj oči zasjaje nekom čudnom iskrom. Ko zna odakle ova lopuža dolazi pa joj je potreban ovaj posao. Lulita je rekla da je jedna od najboljih striptizeta. Danas i doktorke dolaze ovde da rade kada ih beda natera. Moram proveriti ovu malu pre nego što ponovo nestane. Ne znam zašto imam takav osećaj.

"Tako dakle." Klimnem glavom ustajući. Oči joj bljesnu oprezom prateći svaki moj pokret kroz veo koji su joj šiške napravile. "Pa hajde mi reci kako se zoveš, mačkice?"

"Ametista", reče iako joj izraz lica govori da nešto ne leži u tom imenu.

"Ametista..." prošaputam isprobavajući ime znajući da joj je to scensko ime. Bacim još jedan pogled na nju, ali ovog puta pustim da vidi kako je očima gutam. Osećam kako mi telo oživljava. Nataloženi hladni zidovi pucaju kao staklo dok ponovo osećam vatru u stomaku. "Pristaje ti. Sjajna, providna", pokažem rukom na njen providan brus, "ljubičasta baš poput dragog kamena. Još da vidimo da li si srećne karte večeras."

Osećam kako mi se glas produbljuje zbog čega se mačkica protrese kao da sam je polio kofom vode. Oh, pa nije loše. Dobro je da delujem na nju. Znam da ću moći svaku informaciju o njoj naći u njenom folder u mojoj kancelariji, ali imam želju da mi ga sama kaže. "Hajdemo ponovo. Kako se zoveš mačkice?" Prekrstim ruke preko grudi dok ona krene rukom da se pokrije između nogu. Ipak mi nije toliko slobodna.

Izvijem obrvu opominjući je da to ne čini zbog čega spusti glavu. "Odgovori mi", suptilno joj narednim zakoračujući jedan korak ka njoj zbog čega se ona baci u akciju. I kao što sam predvideo, u jednoj ruci drži moj Glok. Ruka joj se po malo trese dok su joj ramena stisnuta. Nišan joj je na mojim grudima pržeći svaki nerv u meni. Ne znam da li osećam radost jer mala ume da se pobrine za sebe ili nevericu. Šta li joj se dogodilo da ima potrebu da lopoviše oružje? Ili ju je neko poslao kao špijuna da me smakne? Ipak ne vidim iskustvo u njoj jer joj se nišan čelika klati gore dole jer je težina pištolja sputava. Izgleda da me opreznost tera na proveru.