Bad Boy

Introducing me

Tipicno jutro, kisa, volim kisu, oslikava moju dusu, mokra i hladna. Jos jedan dan u skoli, sta ja da radim tamo? Osecam se kao da sam neki vanzemaljac medju onim streberima, osecam se kao manje inteligentna. Mozda i jesam,ne znam. Ustajem iz kreveta, polako, osecam bol u rukama i nogama, gledam rane. Nisu toliko strasne, na carsafu ima malo krvi, moram to sakriti dok mama ne vidi. Slomilo bi je ako bi saznala za to.... Gledam u ormar i uzimam prvo s' reda. Majcu na bretele, crnu, pa sta ako je kisa, crne helanke, gornji deo trenerke takodje crn icrne starke. Crna, to je jednostavno moja boja, crna je kao moja dusa. Okej, sad vec serem.
Idem ka kupatilu i cujem viku, u poslednje vreme to je u ovoj kuci normalno. Brzo ulazim i lupam vratima da bih im dala do znanja da ih cujem i da sam budna ali nista. I dalje se deru...
"Zasto je ona jos uvek ovde, nateraj je da ode", cula sam glas svog ocuha... Taj covek bi me odavno ubio da nije moje majke. "Nikola! Kako to mozes da kazes? Pa ona je moje prvo dete, zasto ti smeta? Hrani se po pekarama, ne uzima pare od tebe a ni mene, vec od moje majke, ovde samo prespava, a ceo dan bude napolju, cak nekad i ne prespava ovde." Moja mama govori kroz plac, znam da me brani a isto tako znam i kako ce se ovo zavrsiti. Ona u modricama na podu, sa suzama, a moja polu- braca ce stajati oko nje i plakati kao svako dete koje vidi svoju majku u suzama. Resicu ovo. Perem zube i silazim do dela kuce gde se oni svadjaju. Nailazim bas onog trenutka kada on podize ruku da je udari. Trcim do majke i zaklanjam je, u tom trenutku dobijem samar od svog ocuha, nije prvi ali je boleo, znala sam da je mislio da je majka ispred njega i da je zato zamahnuo tom silinom. Otvorio je oci i sokirao se kad je video mene na zemlji umesto majke, a moja majka je sedela pored mene i plakala.
Ne mogu ja ovo vise. Nemam snage, a ni volje vise. Trudila sam se da pomognem mami ali njoj nema pomoci, sama se uvukla u sranje iz kojeg izgleda nece izaci. Ustajem sa zemlje, sa velikim osmehom na licu, pogledam u njega, coveka koji mi zagorcava zivot vec 6 godina. Spustio je glavu, oseca da je kriv, ali taj osecaj ce ga drzati dok je trezan, znaci ne jos dugo.Smejem se glasno, a u sebi se trudim da ne zaplacem. Hajde mogu ja to. Pomazem mami da ustane, nije mi jasno kako neko moze da digne ruku da trudnicu, ovaj covek ne zna nista osim da se dere, udara zene, pije i pravi decu. Umorna sam od svega ovoga...
Drzim mamu za ruku i vodim je u moju sobu.
"Mami, ja od veceras zivim kod bake, zao mi je." Gledala me je tuzno, znala je da ce do ovoga doci, takodje je znala i da me ne moze zaustaviti... "Veceras dolazim po stvari", u ocima su joj se skupljale suze.
"Kako ces otici? Cime? Baka i nije tako blizu", i kad odem znam da ce briniti o meni.
"Bus Mami, hajde idi kod dece, ja idem u skolu, ❤ u ", pokazala sam joj rukom srce.
"❤ u 2 beb, nedostajaces mi", prisla sam joj i poljubila je, istrcala sam iz sobe da ne bih zaplakala ispred nje. Znam da bi je to slomilo. Ulazim u bus koji ide do moje skole, nemam drustva ovde. Imam samo jednog druga, on je moj stub oslonac, ne znam sta bih da njega nema. Bukvalno je sa mnom od kad smo se rodili. Rodjeni smo istog dana, iste godine, ali u razmaku od 5 sati, on je stariji od mene 5 sati, koliko mi je samo puta to nabio na nos. Sedam na predzadnje sediste, levo. Uzimam slusalice i ulazim u svoj svet. Do skole treba 45 minuta, a poslednja stanica je moja skola. Slusam Green Day- Boulevard of broken dreams... Duboka pesma, gledam kroz prozor, i dalje je kisa, osetim neko drmanje, vadim sluske i pored sebe vidim niskog decka sa plavom kosom i braon ocima, neobicno ako mene pitate.
"Je l slobodno? " Nadrndano govori...
"Mhm", vracam slusalice, i pojacavam do kraja, ne znam zasto ali ovaj decko mi je poznat, ma jebes ga ne zanima me ni jedan decko trenutno, samo skola i skola.
Izlazim... Ispred mene je onaj decko. Jebes ga... Mnogo je nakurcen i vidim po hodu da je "huligan". Mislim da sam jedina koja ne pada na takve likove.
Trcim do skole i vidim mog najboljeg druga e bas onog sto sam vam pricala, Matiju. Trcim do njega i pozdravljamo se.
Matija je osoba bez koje ne bih mogla u zivotu, verovatno bih se da njega nema ja vec obesila, ubila tabletama ili bar nesto slicno. Znam to, on je ono pozitivno u zivotu, uvek je nasmejan i uvek je tu za tebe u pola dana i noci.

:"Da vidim ruke!" Razocarano je rekao, i ako sam uvek srecna kad sam sa njim on jednostavno oseti kad sam to uradila, ne znam kako, u ocima mu vidim razocarenje. Ne zelim da mu ih pokazem, znam da ce posizeti.
"Ne ovde..." Tuzno sam ga pogledala.
"Da, ovde", prisao je i zasukao mi rukave, rane su bile crvene, valjda od osusene krvi, bile su upaljene i osecala sam da mi ruke gore, ali nije bolelo. Okrenula sam se okolo i videla onog decka iz busa kako pilji u moje ruke. Brzo sam navukla rukave i skrenula pogled ka Matiji.
"Pricacemo na putu ka kuci veceras!" Malo glasnije sam rekla.
" Selis se zar ne?" Ja vama ne mogu da opisem tu tugu u njegovom glasu, srecan je sto cu mu biti blizu, Ali nesrecan zbog toga sto idem od nje. Zagrlio me jako, bas jako, do sada me nije tako grlio. Dopustila sam sebi samo 1 suzu, nista vise. Ne... Nema plakanja vise.
"Veceras ides sa mnom po stvari?" Klimnuo je glavom. "Idemo sad", nasmejali smo se i krenuli u skolu tako nasmejani, srecni, ali ispod te povrsne srece verujte mi krije se samo tuga. Tuga koja se ne leci lekovima, tuga toliko strasna da ako bi se zagledao u nju ne bi ostao nasmejan.
.
.
.
Matija mi pomaze da iznesem svoje torbe iz busa i vraca se u bus a ja idem ka bakinoj kuci. Od sad zivim tamo, baka, deka i ja. Nasa mala porodica. Polako nosim torbe, na mene nailazi komsinica i pomaze mi, ipak nije lako nositi tolike torbe. U daljini vidim neke likove, pevaju i smeju se. Lako je njima, nemaju nikakvih problema, i da imaju to resavaju pesmom. Vidim malu kucu kako pretrcava ulicu, a u susret joj idu kola. Nee... Ne... Bacam torbe i trcim do ulice, decko koji je vozio kola zaustavio se na pola metra od mene.
Uhvatila sam kucu i podigla je u narucje. Kako je samo sladak. Dzek - Rasel Terijer. Volim ih...
Decko koji vozi kola izlazi iz kola...
"Jesi dobro? Hoces da zovem nekog? Sto istrcavas koji kurac?" Dere se na mene a ne poznaje me.
"Dobro sam, ne treba, da nisam istrcala ubio bi kucu." Mazila sam kucu i tiho sam govorila .."Majki!" Cuje se muski glas, a pas reaguje. Znaci zove se Majki.
"Ovde je!" Podviknula sam.
" Ako si dobro idem ja ", klimnula sam glavom i pomerila se sa ulice.
Sela sam na trotoar i pocela da mazim Majkija, sladak je. Hocu jednog. Njegov gazda prilazi i cim ga vidim pocnem da se smejem. A i on. To je decko iz busa.
"Pa bio bi red da se predstavim, koji je ovo put danas da se vidimo?"
"Da, verovatno bi bio red, drugi ako se ne racuna ono ispred skole", tiho sam rekla. "U buduce pazi na njega, da ja nisam naisla pokupila bi ga kola", nasmejao se, ali onako samo u uglu usana.
" Ne racuna se", namrstio se i pogledao u moje rukave.
Dala sam mu Majkija i krenula.
Uzela sam torbe u ruke i nastavila, komsinica je verovatno do sad odnela one 2 a ja nosim jos 2.
Ostavila sam ga da gleda za mnom. " Uzgred ja sam Relja, mogu li saznati tvoje ime? "
Nasmesila sam se tiho.
"Katarina", tiho sam rekla ali izgleda da je cuo. Usla sam u svoj sokak , a nakon toga i u kucu, baka i deka su me cekali sa osmehom.
Prisla sam i pozdravila se sa njima.
"Duso, jesi li gladna?"
"Nisam bako, ne brini."
"Verovatno si umorna, idi lezi , namestio sam ti krevet, ne moras da spavas, imas li internet? Ako nemas uplaticemo ti"
"Dekooo, hvala, sve imam ne brini", nasmejala sam se na silu, koliko su ovi ljudi dobri prema meni "Idem da legnem, sutra cu se raspakovati, taman je i vikend pa mozemo da se ispricamo. Laku noc, volim vas", usla sam u sobu, raspremila se i legla u krevet. Pored mene je knjiga... Krimic... Ovde sam srecna...