Little me

I hate everyone!

Mislila sam da je zivot idila. Mislila sam da biti odrastao znaci biti slobodan i srecan. Ali, mislim da sva deca tako zamisljaju zivot. Sada shvatam koliko sam zapravo bila naivna i glupa. Nekada mala bezbrizna devojcica, a sada nesrecna devojka koja ne zna sta ce sa svojim zivotom. Zovem se Angelina Lilly Bond. Moj otac je poznati bizmismen, pardon, bivsi bizmismen. Sada je niko i nista, sada je poznati ulicar i jadnik, ako tako uopste i moze da se nazove. Zove se Richard Manuel Bond. Bio je poznat po firmi koja je bila najuspesnija u Londonu i okolini. Pre tacno 6 godina proslavljali smo godisnjicu firme. Deset godina kako je firma osnovana i napredovala. Moj otac hteo je to da proslavi na jednostavan nacin. Vecerom na kojoj ce biti pozvani svi uticajniji ljudi iz firme. Tako je i bilo, sve je teklo po planu, svi su se lepo zabavljali, sve do jednom. U sred vecere tri maskirana mladica upala su u restoran i poceli da pucaju unaokolo. Kao da se to desilo juce. Svega se secam, svakog detalja, svake sekunde provedene u toj kobnoj noci. Svuda su se culi krici. Odjednom su samo nestali, otisli su. Bilo mi je jako cudno zbog cega su samo tako pobegli, ali posle nekoliko trenutaka sve je bilo jasno. Moja majka, Emanuela Elizabeth Bond, lezala je iza stola u lokvi krvi. Tri metka, tri metka bila su ispaljena u moju dragu mamu. Nisam mogla da verujem, tresla sam se, nisam bila u stanju da pricam. A moj otac, kao da nije bio svestan sta se dogodilo. Nije mogao da reaguje ni na bilo kakav nacin. Naredio je prijatelju da me brzo izvede napolje, da ne gledam majku ovakvu, uveravajuci me da ce ubrzo stici hitna pomoc i da ce sve bti u redu. Bila sam mala. Imala sam samo 11 godina. Poverovala sam mu. Poslednje reci koje sam cula od majke bile su: ''Richarde, cuvaj mi Lilly. Cuvaj moju predivnu cerkicu". Posle toga, vise je nikada nisam videla. Hitna pomoc je stigla, ali je vec bilo prekasno, moja mama je vec bila otisla na, nadam se, bolji svet.
Sada posle 6 godina moj zivot je pakao. Tata kao da ne postoji, od onda se promenio i to mnogo. Nikada vise nije pricao samnom kao otac sa cerkom, nikada me nije pitao jesam li dobro, treba li mi nesto. Bas naprotiv, on se svaku noc provodi sa raznim zenama po raznim klubovima i kafanama. Ne znam odkud mu pare za svaku provedenu noc, jer smo uzasno siromasni. Firma je propala, nije vise mogao da se brine o njoj i da vode sve te poslove. Kod kuce, ako se to uopste i moze nazvati kuca, nemamo nista. Cak nemamo ni za hleb. Obecao je mojoj majci na samrti da ce me cuvati i da ce brinuti o meni, da mi nista ne fali. Ali nije odrzao to obecanje. U skoli me ne podnose, ne znam iz kog razloga. Ne znam da li sam im ikada nesto lose ucinila ili napravila. Imam jednu jedinu prijateljicu. Catherine Barbara Nelson, moja sestra, moja drugarica. Moze se reci da me ona bukvalno prehranjuje. Toliko toga sam joj duzna, toliko sam joj zahvalna. Zao mi je sto ne mogu da joj pokazem koliko za mene znaci to sto je uvek uz mene, nemam nacina na koji bih joj se dovoljno zahvalila.
Polako sam koracala ulicom i pokusavala da skrenem misli sa svega ovoga. Ubrzo sam stigla kod ''Velikog semafora'' kako smo ga svi u gradu nazivali, i kao i uvek tu sam sacekala Catherine. Evo je, devojka duge, smedje, valovite kose, koracala je prema meni sa osmehom na licu. O Boze koliko je prelepa, koliko je sam volim. Dosla je do mene i snazno me privukla u svoj topli zagrljaj. Oduvek sam volela da je grlim, imala je neki svoj, poseban nacin na koji bi grlila ljude, uzasno mi se to dopadalo.
        "Hej mala, kako si?" Obratila mi se sa osmehom, vadeci iz torbe sendvic i pare koje su naravno bile namenjene meni. Ne, odlucila sam, ne mogu vise da trosim njen novac iz dana u dan. Jednostavno ne mogu.
          "Kako bih bila...Nego, Cath ne trebas mi davati sendvic.." Pogledala me je iznenadjeno. "A ni pare - dodala sam. Sada me je gledala svojim krupnim braon ocima i cudila se.
           "Kako to mislis Lilly?"
        "Da, ne znam sta mu se desilo, ali jutros je pripremio dorucak za mene. Isprzio mi je jaja." Pokusavala sam da nadjem nabolji nacin na koji bih je slagala.
          "Sigurno?" Gledala me je pomalo sumnjicavo.
          "Mhm." Prommrljala sam.
          "U redu. Hajde idemo, zakasnicemo." Povukla me je za ruku kako bih krenula. Zhvaljivala sam Bogu sto mi je poverovala. Isle smo tako neko vreme i pricale o svemu i svacemu. Ubrzo smo se nasle ispred velike zgrade mednicinske srednje skole, uhh, ovo je zadnja godina, jedva cekam da napustim ovu skolu, jednostavno ne podnosim ljude u njoj. Zastala sam malo, Catherine je primetila da sam stala, vratila se do mene.
         "Sta opet nije u redu, Lilly?" Upitala je kao da vec zna odgovor.
         "Jednostavno se bojim svakog dana provedenog ovde, ne znam koliko cu jos moci da izdrzim." Govorila sam istinu, dosta mi je osudjivanja od gotovo cele skole. Ne mogu vise da podnesem ovo, prevelik je to teret za mene.
         "Ma hajde, seti se o cemu smo razgovarale. Dok sam ja kraj tebe niko ti nista ne moze, upamti to, i ne obaziri se na njih. U redu?" Toliko je volim, ne razumem kako neko moze da mrzi osobu poput nje. Ona je jednostavno savrseno bice. Klimnula sam glavom za potvrdan odgovor i zakoracila prag pakla kog posecujem svaki prokleti dan. Cim smo usle primetila sam poglede gadljivosti upucene meni, pokusala sam da se ne obazirem, kao sto mi je Catherine rekla, jer to nije nista novo, ali koliko god se trudila ne mogu. Brzo sam uletela u ucionicu i zauzela po obicaju poslednju klupu. Catherine je ubrzo doletela do mene, sa pogledom koji nisam mogla prepoznati. Sta joj je? Proslo je vise od pola casa. Konacno mi se obratila.
         "Angelina, zar moras uvek to da radis?" Cim me je oslovila sa 'Angelina' znala sam da nije dobro, tako me zove jedino kada nesto nije u redu.
           "Da radim, sta?" Ne razumem sta joj je odjenom.
          "Pa to, da uvek sedas u zadnju klupu, izbegavas kontakt sa bilo kim ovde. Jednostavno te ne havatam, ne razumem te ni malo. Pocni sama da se branis, pocni sama da brines o sebi, ja ne mogu vise ovako. Ti ne shvatas da ja braneci tebi gubim prijatelje, a znas da to ne zelim!" Ovo stvarno nisam ocekivala od nje, pa do pre sat vremena mi je govorila kako je tu za mene, kako ce ona da me stiti, a sada mi govori ovo. U neku ruku je razumem. Nije zasluzila da se zbog mene okrecu protiv nje. Premotavala sam njene reci po glavi dok su mi se u ocima nakupljale suze.
         "U pravu si. Ne razumes me, uopste me ne razumes! Niko ni ne moze da razume!" Izletela sam iz ucionice, a pred vratima sam srela ni manje ni vise nego Maria. On je decko iz mog razreda, koji me prezire vise od svih, sto se moze reci i za mene. Ne podnosim ga. Molila sam Boga da mi se ne obrati, ali ne. Morao je on da doda nesto kao i uvek.
           "Vidi, vidi, malu Lilly je opet neko naljutio, stetaaaa. Bas sam ja hteo to da uradim, ali izgleda da me je neko preduhitrio." Rekao je to, a zatim se zlobno nasmejao.
           "Kretenu!" Izderala sam se iz sveg glasa, a potom osetila kako me je neko uhvatio za ruku. Kad sam se okrenula ugledala sam Katherine.
             "Pusti me!" Izderala sam se cak i na nju koliko sam bila besna. Gledala me cudno, nikada nismo povisile glas jedna na drugo bez obzira koliko situacija bila teska, a sada upravo ja to radim. Ali, sta da radim, ne mogu protiv sebe. Skrenula sam pogled prema Mariu kada je se ponovo oglasio.
              "Znas Lilly, mislim da sam pronasao resenje za sve tvoje probleme. Sve!" Rekao je to kroz zloban smeh.
               "Ubitstvo! Ma sta ja to pricam, bolje da se nikada nisi ni rodila! Ti si visak u ovom zivotu Lilly, ovaj svet ne zasluzuje nekog poput tebe! Da te nema bilo bi lakse svima! I nama, a i tebi!" Stojala sam nepomicno i dalje ne verujuci u reci koje je ovaj kreten upravo izgovorio. Ovakvo nesto okrutno mi niko nikad nije rekao. To nisam ocekivala od njega. Znala sam da me mrzi, da me svi mrze, ali ovoliko...Zaista se ovome nisam nadala. Suze su mi se slivale niz lice kao nikada do sada, samo sam se orkenula i pocela da trcim. Htela sam samo da odem, da ne stanem sa ovog mesta, nisam vise bila u stanju da slusam bilo kakve price i uvrede. Kako sam se udaljavala cula sam Catherine kako vice na Maria i ostale, ja sam samo otisla, predala se,kao i uvek. Htela sam da isceznem iz ovog sveta, samo to nista vise. Jer ovaj zivot za mene vise nema apsoluton nikakvog smisla.