Little me

Words hurt.

Nista mi vise nije bilo bitno, nista! Istrcala sam u dvoriste skole sa namerom da je odmah napustim, ali Catherine me je zaustavila. Pogledala me je svojim neznim pogledom. Cekaj...Da li..? Ona place? Bila sam u pravu, niz njene krupne smedje oci skotrljala se jedna suza, a za njom i druga. Suze su joj tako pristajale. Bila je prelepa i dok je plakala. O Boze, o cemu ja sada razmisljam, imam dovoljno i svojih problema. Samo smo se gledale, nijedna se nije usudila prva progovoriti.            

                "Lily..." Sve sto mi ima reci nakon svega je Lilly? Nema nista drugo da mi kaze? Podigla sam obrve i dala joj do znanja da mi kaze ono sto ima, sada odmah, ili odlazim.
             

              "Vidi Lily, znam da sam pogreslila i da ti nisam smela ono reci, ali ne znam...Kao da je samo izaslo iz mene, izvini, molim te!" Cutala sam i dalje, ocekivala sam da ce mi dati objasnjenje onog njenog ponasanja od malopre, a ona mi se samo izvinjava.
               

                "Reci nesto, molim te. Vici na mene, udari me, samo nesto reci, Lilly!" Spustila sam jednu suzu niz obraze, a zatim progovorila.
             

               "Cath.." Zaustavila sam se posle prve izgovorene reci. Jednostavno vise nemama snage ni za sta.
              

                "Da...?" Htela je da nastavim.
              

               "Reci bole, Cath. Bole vise nego ista na ovom svetu. Ne znam sta sam skrivila Bogu pa da me svi osudjuju, ali ja vise ne mogu ovako. Jedina osoba na ovom svetu za koju sam mislila da ce uvek biti uz mene i da se nikad nece okrenuti protiv mene, bila si ti! Od svih sam ovo ocekivala, ali od tebe..."
              

                "Ne." Klimala je glavom u znaku ne, da se ne slaze samnom, dok su joj se suze slivale niz, sada vec beldo, lice.
            

            "Pusti me da zavrsim, molim te. Izvini ako sam ikada nesto lose ucinila tebi, ili tvojoj porodici, koju volim kao da je moja, ali ja vise ne mogu. Ocekivala sam da ces mi sada dati neko objasnjenje. Ali ti si samo ozgovorila jedno 'izvini'. Jedno 'izvini' posle svega, Cath. Znas moj zivot bolje nego iko, a jos mi otezavas. Ako sam ja kriva sto gubis prijatelje, budi sigurna da ti vise necu smetati. Nikada vise, Cath. Ni tebi, ni drugima. Previse sam se umorila. Odustajem!'' Stajala je nepomicno gledajuci u mene, kao da na neki nacin ne razume u potpunosti reci koje sam sada izgovorila.
                 

                    "Ne razumem, sta hoces da mi kazes?" Upitala je pomalo nesigurno.
               

                   "Sada ne razumes, Catherine, ali razumeces, jednom" Krenula je nesto da kaze, ali sam je ja preduhitrila.
            

                "Trebala bih da krenem sada. Jedino sto hocu da ti kazem je, da si ti osoba koja mi je ulepsala zivot, hvala ti sto si svo ovo vreme bila uz mene!"
           

             "Ne govori to kao da se oprastas od mene, molim te!" Molila me je pogledom da joj objasnim o cemu govorim, ali ni ja nisam bila u potpunosti sigurna sta to pricam. Da li se ja to zaista oprastam od nje?
                    

                   "Moram da idem." Uhvatila me je snazno za ruku i nije me pustala.
                   

                   "Pusti me da idem! Molim te!" Polako je pocela da oslobadja moju ruku, koja je pridobila neko malo crvenilo od njenog stiska. Pogledala sam je jos jednom pre nego sto sam krenula, ne znam ni ja tacno gde, i oblikovala jedno 'volim te' ustima, a zatim sam se okrenula i otisla. Nisam smela da se okrenem da vidim njenu reakciju, plakala je, mnogo je plakala, a videvsi nju kako place, slomilo bi me. Samo sam nastavila hodati kroz skolsko dvorite do kapije, svi pogledi bili su upereni prema meni, svi su me komentarisali. Kada sam napustila skolu nisam znala tacno gde bih mogla otici, tako da sam samo nastavila koracati napred. Nebo je bilo nekako tmurno, vetar je poceo sve jace da duva, kao da je i nebo plakalo samnom. Ponekad se zapitam kako tamo 'gore' nemas nikakvih briga, niko te ne osudjuje, zivis spokojan zivot. Oduvek sam se divila ljudima koji zive na ovom okrutnom svetu i imaju ogromne probleme, a ipak ne odustaju. Nekima je razlog dete, ili ipak neka osoba koja zasluzuje da se za nju bore. A, neki ipak, nemaju takvu osobu, ali su previse slabi da ucine tako nesto i samo nestanu. Kukavice. Koracala sam tako jos neko vreme i razmisljala o svemu i svacemu. Nisam ni slutila gde su me noge dovele. Tacno pred groblje na kojem je moja draga mama zakopana, a sa njom na neki nacin i ja. Uputila sam se prema njenom grobu. Ah, evo je, velika ploca na kojoj je zlatnim slovima bilo ispisano ime moje majke. Prisla sam grobu i polako svojim drhtavim rukama pomilovala sliku, a zatim je i nezno poljubila. Sela sam na klupicu koja se nalazila naspram ploce i samo sam gledala u njenu sliku. 
            

                     "Oh Boze, mama, koliko si zapravo bila lepa" Nasmejala sam se pri samoj pomisli na stare dane kada me je budila za skolu onako sva nasmejana i zadovoljna, a onda, nakon sto bih se probudila, otrcala bih tati u krilo i grilila i ljubila ga, sve dok mi ne obeca da cemo i danas ici u park koji sam od svih najvise volela. Koliko mi nedostaju ta vremena.
                      "Sta bih sve dala, samo da si ponovo samnom. Jer znas, falis! Prokleto mi falis iz dana u dan, sve vise i vise!" Pricala sam naglas, nije me bilo briga hoce li me iko cuti, nije me vise bilo briga ni za sta.
              "Onaj dan kada su te sahranili, sahranili su i deo mene! Moje srce otislo je zajedno sa tobom na 'onaj' svet! Nikada nisam ni mogla zamisliti da ce mi se zivot odjednom ovako preokrenuti, nikada! Znas mama, tata nije vise onaj stari. Vise nije onaj srecan covek koji voli svoju cerkicu najvise na svetu! Jako smo se osiromasli, takoreci, gladujemo. Ja gladujem, dok se on provodi po nocnim klubovima, sa raznim zenama. Svi me povredjuju, niko se ne druzi samnom. Jedino mi je Catherine ostala, ali i nju pocinjem da gubim. Danas me je povredila, mnogo, pretpostavljam nesvesno, ali ipak! Ne znam vise sta da radim sa svojim zivotom. Ovo bi trebale da su najbolje godine mog zivota, ali bas naprotiv! Volela bih da ih nikad nisam ni docekala." Tada mi je jedna ideja pala na pamet, ne znam koliko je dobra, ali ja vise ne mogu da izdrzim! Ustala sam polako i krenula da obilazim spomenike ne bih li nasla ista ostro sto bi mi pomoglo u mojoj nameri. Ah, evo ga, razbijena flasa. Uzela sam mali komad stakla i vratila se do majcinog groba. Stala sam pred 'nju' i pocela da govorim jecajuci.
                   "Mamice, znam da ti ovo nikada ne bi volela, ali ja jednostavno ne mogu vise da izdrzim u ovom okrutnom svetu, ne mogu vise bez tebe, mama!" Sela sam na plocu i polako zabola staklo u moje ruke, u vene! Krv je odjednom prsnula. Bolelo je, mnogo je bolelo, ali nije me bilo briga. Htela sam samo da nestanem odavde, da zauvek nestanem!
                   "Dolazim kod tebe mama!" Drhtavim glasom sam prozborila, i legla na spomenik, lezala sam tako neko vreme dok mi se nije pocelo mutiti pred ocima. Polako sam ih zatvorila, ali sam jos bila pri sebi, kada sam cula dva muska glasa u daljini.

     Harry P.O.V. (Harryeva perspektiva)
                   "Hej, pogedaj!" Gurao sam laktom decka do sebe, kada sam ugledao jednu devojku kako lezi na necijem spomeniku.
                        

                "Pa ona devojka ne izgleda dobro, Harry. Mislim da bi smo trebali da joj pomognemo. Huh..?
                        

                    "Da, upravu si, hajdemo!" Krenuli smo prema toj jadnoj devojci koja je nepomicno lezala na spomeniku.
                          

                 "Boze Harry, pa ona se rezala! M-Mi moramo da je odvezemo u bolnicu, ona..Ona bi mogla da umre ovde!"

       Lily P.O.V (Lillyina perspektiva)
Slusala sam ova dva decka kako medjusobno pricaju. Decko cije ime jos uvek ne znam, uzeo me je u narucje. Posle toga vise nista niti vidim, niti cujem. Mozda sam sada u raju, a mozda ce me ova dva decka ipak spasiti. Ne znam...Ali jedino sto znam je to da sam sada potpuno sama. Moja bol, mrak i ja!