Bila je želja

7

*Nadam se da će vam se svideti. Ostavite mi mišljenja u komentaru.*

"Profesore, mogu li do toaleta?", upitao sam profesora matematike nakon što je odložio drveni šestar pored dnevnika na profesorski stol. Želeo sam prekinuti ovu monotoniju. Bilo je neopisivo dosadno. Crtamo kružnice već treći čas. Pred očima mi se sve vrti poput šestara među mojim prstima. Profesor me je pogledao ispod gustih već pomalo sedih obrva. "Repoviću, ne moraš se ni vraćati", rekao je nakon što je pročistio grlo po peti put od početka časa. Uvek to uradi. Kada god ga pitate za toalet, kaže vam da se ni ne vraćate. Ostatak časa možete provesti u dvorištu. Ukoliko to ne iskorištavate neće vas ni upisivati i možete zaboraviti na neopravdane. Uzeo sam telefon oko kojeg su bile omotane slušalice ispod klupe i stavio ga u džep pantalona. Ustao sam i polako koračao kroz učionicu između mnogih klupa. Došao sam do vrata i uljudno pozdravio profesora. Kroz podsmeh je nastavio predavati. Zatvorio sam vrata učionice i krenuo ka izlazu koji je vodio u školsko dvorište. Spustio sam se niz nekoliko stepenica i došao do jedne od mnogih praznih klupa. Bilo je tek nekoliko učenika razbacanih po klupama širom dvorišta.

Izvadio sam telefon i odmotao slušalice. Pustio sam jednu od mnogobrojnih pesama sa mog telefona. Tonovi pesama koje u današnje vreme možete čuti gde god se okrenete počeli su se vrteti po mojoj glavi. Izvadio sam loptu koja je upala među žbunje i stao na liniju slobodnih bacanja. I ubacio sam. Još jednu i još jednu i gotovo svaku. Udaljio sam se na liniju za tri poena i ponovo. Nije ulazila svaka, no bio sam uspešan. Blago sam se spustio u kolenima i trenutak posle izbacio loptu. Lopta je udarila u obruč koša, odskočila i provukla se kroz mrežicu. Pala je na tvrdi beton. Udarila je u konstrukciju koša i otkotrljala se daleko od mene. Potrčao sam ka lopti, no ona se više nije kretala.

Narandžastu košarkašku loptu držala je devojka duge smeđe kose. Bacila je loptu ka meni. Uhvatio sam je i vodeći loptu došetao do klupe na kojoj je sedela. "Hvala ti. Slobodno?", rekao sam vadeći slušalice iz ušiju. Čudan osećaj obuzimao je moje telo. Potvrdno je klimnula glavom. Seo sam na klupu i odložio telefon na stranu. "Kako si?", upitao sam je dok sam oslanjao noge na loptu. Mnoge kada postave ovo pitanje zapravo ne interesuje odgovor. Mene jeste. Stvarno sam želeo znati kako se oseća. "Malo nervozno zbog testa iz istorije", rekla je odloživši knjigu iz istorije. "Verujem da će sve biti uredu", pokušavao sam reći nešto prikladno situaciju u kojoj sam se našao. "Inače, ja sam Mateo", pružio sam joj ruku. "Barbara", potvrdila je ono što sam već znao o njoj. Uhvatila me je za ruku. Nepoznati osećaj proširio se mojim telom. Bilo je tako čudno. Peckanje i nepoznate struje uskomešale su moju krv. "Ponovo izbegavaš neko odgovaranje?", upitala me je nakon kratke tišine. Podigao sam loptu i nervozno je vrteo među rukama. "Ne, profesor je rekao da se ne moram vraćati sa toaleta.", osmehnula se kao da joj je poznato o čemu pričam.

"Što si tako nervozan?", gledao sam u njene ruke koje su uzimale loptu. U trenutku je više nisam imao kod sebe. Sa osmehom na licu prebacivala ju je iz ruke u ruku. "Imam za vikend važnu utakmicu. Finale.", nervozno sam pričao gledajući u loptu koja je poskakivala u njenim rukama. "To je utakmica na koju idu moje prijateljice. U svakom slučaju, trener ti ne bi dao mesto da ne misli da ga zaslužuješ. Po ovome šta sam videla, biće sve odlično." Oglasilo se zvono. "Hvala ti.", rekao sam dok je uzimala knjigu. "Ako pronađem vremena možda dođem.", rekla je osmehnuvši se, a potom ustala i odšetala. 

"Bilo bi lepo. Zapravo bilo bi savršeno", rekao sam za sebe.