VATRENA NOĆ

4. Poglavlje

TEKSAS

HJUSTONSKI RANČ

31.MAJ 2010. GODINA

„Nemoj trčati tako glasno Mala, probudićeš gospođicu."

Začula je tihi glas ispred vrata svoje sobe u jutarnjim časovima. Rupice na njenim obrazima postale su šire kada je shvatila da je noćne more nisu mučile. Ovo mesto odiše toliko pozitivnom energijom da je imala osećaj kao da je noćni vetar milovao dok nije utonula u san.

„Ali mama želim da se igram, Petar me čeka."

Durila se šestogodišnja devojčica. Strepeći da ne naljuti novu gazdaricu majka uze dete u naručje i krete niz stepenice.

Shvativši da će Mala nagrabusiti Rouz hitro doviknu:

-Ne brinite Darija budna sam odavno.

Čim zvuk dopre do trudne žene, ona spusti dete koje otrča ka prizemlju bacajući se ujaku Bilu u naručje. Sredovečna žena se vrati i otškrinu vrata sobe.

„Izvinite gospođice, ponekad je stvarno nemoguća, nema lošu dušu znate, ali još uvek je dete i ne razume neke stvari."

Žustro se zauzimala za svoje dete što Rouz navede na blistav osmeh.

-O zaboga Darija molim vas ne uzbuđujte se zaista mi ne smeta. Čak suprotno, drago mi je što se u ovoj kući čuje dečija galama. Smatram da dom nije dom bez takve vrste zvukova.

Žena joj se milo nasmeši i bi joj drago što njihova nova gazdarica nije zla i bahata već mila i dobra devojka. Bila bi divna prilika za Bila.

„Da li želite da doručkujete?"

Rouz htede da kaže kako nije gladna ali joj se stomak oglasi. Nevoljno klimnu glavom i pođe za Darijom ka kuhinji. Usput nalete na Bila koji je bacao Malu uvis i trčao sa njom kroz kuću imitirajući zvuk aviona. Devojčica se toliko veselo smejala da je Rouz nakratko poželela da se vrati u detinjstvo i još jednom oseti kako je to kada si avion.

Dok je sedala za sto i uzimala čašu svežeg soka od pomorandže Bil je posmatrao njen nostalgičan pogled iz prikrajka. Bio je zreo muškarac i sa svojih dvadeset osam godina, vitkim telom i slatkorečivošću mamio je ženske uzdahe gde god bi se pojavio. Prema damama se ophodio džentlmenski i uvek je uspevao da okonča veze u pravom trenutku i bez velike prašine. Do sada najduža veza bila mu je sa Dafni. Pomoćnicom sa susedne farme. U letnjim noćima često se prikradao pod njen prozor i bacao kamenčiće. Bila je to jedna vatrena crvenokosa devojka koja je svojim zelenim očima dopirala u samu srž njegovog bića. Ali to ga je prošlo. Dafni mu više nije bila interesantna i sada je duboko zaglibio sa njom jer nikako nije uspevao da raskine. Ispostavilo se da je jako histerična i sklona samopovređivanju, a njemu nikada nije bio cilj da nosi nečiju smrt na duši stoga ju je trpeo. Zanimljiva činjenica je bila da se ime vlasnika susedne farme nije znalo, a posluga je njegovo ime čuvala kao oči u glavi.

Slatkast smeh ga trgnu iz razmišljanja i on pogleda u pravcu odakle je dopirao. Za stolom je, kod Elen u krilima sedela Mala i obe su bile umazane domaćim kolačem od višanja koji je njegova sestra nešto ranije tog jutra pripremila. Privlačio ga je taj prizor i slao jake trnce kroz celo njegovo telo, svaki mišić mu se napinjao i jedva se suzdržavao da je ne dograbi i ne prisloni na taj sto. Njegova muškost nikad nije mirovala u prisustvu neke žene, pogotovo ne zdrave i prirodne kakva je bila njegova gazdarica. Shvati kako što pre mora da se skloni odatle i uputi se ka vratima.

-Hej Bile gde ćeš?

Nežan glas ga saseče i on stade kao ukopan.

„Ovaj, gospođice Elen pošao sam kod konja, ako nemate ništa protiv?"

-Naravno da nemam, možeš li me sačekati tu? Želela bih da učestvujem u njihovom timarenju i pranju štala.

Gledala ga je blistavim osmehom i čekala njegov odgovor. Oh neka mu je Bog u pomoći. Napetost je bila sve veća i sa mukom se kontrolisao. Večeras će morati da se oslobodi ove frustracije u baru kod Megan.

„Naravno Elen, obucite nešto laganije, napolju je zaista toplo."

Rouz mu klimnu glavom i pope se uz stepenice. Još uvek joj je bilo čudno kad su joj se obraćali drugim imenom, ali zbog zadatka na kome radi morala je da se drži lažnog identiteta. Razmišljala je šta da obuče, još nije bila sigurna šta će raditi pa je izvukla prvo što joj je palo pod ruku i uputila se ka svom radniku. Iako je sve bilo lažno želela je da ostavi dobar utisak. Nije htela da ljudi ovde misle da je razmažena tatina princeza već da je gledaju kao sebi ravnu.

 Dok je išla ka Bilu nije mogla a da ne primeti vatreni pogled koji joj je uputio. U beloj lepršavoj haljini, sa pletenicom na stranu i kožnim braon šeširom u stilu kaubojke zaista je ličila na glumice iz tih filmova. Bilo joj je malo neprijatno dok je tako blenuo u nju. Davno se operisala od veza i odbijala je da prolazi kroz svu bol i patnju gubitka koji je bio sastavni deo ljubavnog života. 

Blago nakašljavanje je trgnu iz tmurnih misli i ona pogleda Bila koji joj rukom dade znak da ga prati. Kada su se otvorila ogromna vrata zaslepi je jaka sunčeva svetlost i jačina čistog vazduha koji ona halapljivo udahnu imajući utisak da je sve vreme zadržavala dah. Plavetnilo neba, zelenilo trave i jaka braon boja sveže zemlje kao da su je odvele u drugi svet. Opet začu riku goveda sa susedne farme, cvrkut ptica i pade u iskušenje da ljubi tlo kojim prolazi i večno mu zahvaljuje na miru koji ovde oseća.

„Pa gospođice stigli smo, sada ću vas odvesti do bunara iz kog zahvatamo vodu."

-Čudno, juče nisam primetila nikakav bunar.

„Nema veze, pokazaću vam ga sada. Nalazi se iza štale i voda u njemu je uvek hladna i može se piti. Neki čak misle da je lekovita."

Rouz zadivljeno klimnu glavom i uputi se za Bilom iza štale. Pred njom se pojavi divan bunar ograđen kamenjen i natkriven malim drvenim tremom. Na njemu se nalazila kofa sa već natočenom vodom a pored njega još tri iste, prazne i čiste. Sunce se odbijalo od lima od koga su bile napravljene a u njima si mogao da se ogledaš. Malo limeno lonče stajalo je okačeno o tremić i Bil ga uze. Umoči ga u kofu i pruži joj.

„Pijte Elen, ova voda zaista ima ukus."

-Nadam se da me nećeš otrovati Bile.

Šaljivo mu dobaci i uze ogroman gutalj hladne tečnosti koja je imala veoma umirujuće dejstvo. Bil je imao pravo, zaista ima ukus. Ukus mira, dobrodošlice i plemenitosti. Zaboga, kako će ona tako krhka uspeti da razotkrije tako krupnu zverku poput Teodora.

„Znam da biste rado ostali ovde i nalivali se vodom ali moramo očistiti štalu i narediti konje Elen."

Priđe joj i uze kofu sa vodom koju presu u jednu od praznih. Zatim je spusti u samu dubinu bunara i poče da namotava drvenu oprugu. Škripa lanca je odzvanjala kroz mirno imanje.

-Želim ja jednom to da uradim.

„Bojim se da je preteško za Vas.

-Šta može biti toliko teško, molim vas samo se sklonite i dopustite meni.

Bil se nasloni na pozidu i zainteresovano se zagleda u nju. Ona veštim potezom u tren oka zavati vodu i presu je u poslednju praznu kofu koju uze u svoje nežne ruke.

„Gospođice dopustite meni."

-O Bile molim te prestani da se ponašaš prema meni kao da sam krin. Samo mi dozvoli da odnesem ovo i pomognem ti, želim da me tretiraš kao sebi ravnu.

On uzdahnu. Njegovo lepo vaspitanje mu nije dozvoljavalo da dopusti dami da se muči, ali kad se susrete sa njenim oštrim i odlučnim pogledom nije imao kud i popusti. Ubrzo su se uputili ka štalama i vreme je proletelo. Čistili su, timarili konje, hranili ih i pojili, igrali se sa njima i veselo čavrljali sve vreme. Inteligencija ove mlade devojke ga je očarala i prvi put u životu razmišljao je da se ozbiljno skrasi sa nekom ženom. Po mogućstvu njom.