Nestajanje

The End

Tablete su počele da deluju, osećam da propadam u krevet dok se svaki mišić u mom telu opušta , a ono postaje teže. Kapci mi polako padaju i dišem sve pliće. Još koji trenutak pa ću zaspati zauvek, iza mene će ostati jedna reč na monitoru ZBOGOM i pismo upućeno nekom ko nikada neće postojati! Pitaće se u početku zašto? Potom će zaključiti da sam bila mentalno nestabilna i depresevina i nastaviti sa svojim životima. Ipak duboko u sebi će znati istinu da su svi ONI koji su postojali u mom životu doveli do ovog trenutka. Moja majka, muškarac kojeg volim, prijatelji nesposobni za istinsku empatiju, okupirani sobom; ja osećam umesto svih njih i dajem velikodušno svaki deo sebe dok se rane na srcu gomilaju zbog svake izdaje i izgovorene laži. Možda će u početku upirati prstom jedni u druge, potom će im krivci biti država, Bog, život ali krajnji zaključak biće jednostavan: Bila je luda.

Mirne savesti upašće u kolotečenu svakodnevnog života dok moje telo gricakaju crvi, vremenom će prestati i da me spominju, nestaću zauvek kao da nikada nisam ni postojala. Zato je moja smrt prva i poslednja sebična stvar, napuštam ovaj svet pod svojim uslovima zato što ja tako želim. Život ionako nisam imala samo bezvredno postojanje dok su se dani stapali jedan u drugi. Udišem svoj poslednji dah; nema slika iz života samo belina, a potom mrak.

Logged off

Dawn

Neeeee!!! Odzvanjao je krik u svitanje, padam na kolena dok mi se suze slivaju niz lice, zakasnio sam. Pesnicama udaram po asfaltu, kiša pljušti kao da je neko otvorio slavinu, čak i nebo plače za njom. Čujem zavijanje pasa, ustajem iako mi kolena klecaju, koračam kao dete koje tek uči da hoda, na asfaltu iza mene ostaju dve crvene barice stvorene mešavinom vode i krvi. Zvuk sirena para mi uši, pored mene prolaze kola hitne pomoći i policije a onda zvuk nestaje kao da je neko stisnuo mute. Jedino što registrujem je bubnjanje mog srca. Njena majka se pridržava za dovratak; usne joj se pomeraju; po mimici se čini da viče, udara me pesnicama u grudi, koračam dalje pravo do njene sobe. Sve je tu police pune knjiga, fotografije, prozor koji gleda na ulicu i do njega krevet za dvoje, tu je i ona usnula.

Leži na leđima, glava joj je nagnuta u desnu stranu ka prozoru a duga smeđa kosa skriva njeno prelepo lice. Ruka joj visi obamrlo preko ivice kreveta, na podu list papira. Sklanjam joj kosu, još uvek je topla ali ne diše, njene oči srne večno su sklopljenje. Podižem papir i ježim se od prvih reči;

Nerođenom detetu

Soba se vrti, sedam na pod, ponovo podižem papir i nastavljam da čitam.

Mila moja izvini što zbog mene nisi dobila šansu da postojiš. Primećuješ da ti se obraćam u ženskom rodu jer znam da bi bila devojčica. Videla sam tvoju prelepu dugu kovrdžavu kosu sa mašnicom na vrhu glave. Trčala si po dvorištu u beloj haljinici dok te je sunce obasjavalo a jedan šareni leptir leteo oko tebe. Bila si srećna i gledala me toplo svojim zelenim očima. Mama bi najviše na svetu volela da bude sa tobom ali to nije moguće. Bebo moja volim te neizmerno iako te nikada nisam upoznala, zato i ne mogu da te dovedem na ovaj svet.Ovo je svet ljudi koji se klanjaju novcu, pun laži, krvi i bola. Svet bez budućnosti u kojem nebi mogla da ti pružim nikakvu sigurnost ni zaštitu.

Oprosti što nisam uspela da stvorim bolji svet za tebe, onaj u kojem ćeš moći da maštaš do mile volje i budeš ono što želiš. Svet u kojem se ljudi ne dele po veri, boji kože ili debljini novčanika već po dobrim i lošim delima.

Oprosti mi što nikad nećeš naučiti da hodaš, govoriš i voziš biciklu. Što nećeš osetiti ukus mamine domaće hrane i sladoleda; što nećeš čuti muziku, cvrkut ptica ni svoj predivan, zarazan smeh.

Nisam ti sve to uskratila zato što te ne želim već zato što ne mogu da dozvolim da odrastaš u svetu bez srca.

Ispuštam papir natopljen mojim suzama,

- I tata bi voleo da si tu,

promukli šapat otima mi se sa usana.

- Oprosti mi, oprosti mi; ponavljam kao u transu.

Dva policajca me hvataju ispod miške i izvode napolje do kola hitne pomoći. Dok izlazimo prolazimo pored fotelje u dnevnom boravku. Tu sedi njena majka i gleda nekud u daljinu otupelo. Čovek u sivom odelu pokušava da razgovara sa njom ali ona ne reaguje; a onda joj pogled padne na mene. Skače sa fotelje ko furija i uspeva da mi opali šamar, zelene oči su joj pune besa i mržnje, taj pogled spaljuje mi dušu. Čovek koji je stajao pored nje je povlači a ona pokušava da se otme iz njegovog stiska i počinje da urla, baš u tom trenutku vraća mi se sluh.

- Ovo je tvoja krivica, ti si je ubio!!!!

Je poslednje što čujem dok me policajci izvode napolje. Počinjem da se tresem i gušim, tehničar istrčava iz kola hitne pomoći i ubrizgava mi neku tečnost. Mišići mi se opuštaju; Da li se i ona ovako osećala? Oči se sklapaju dok prva svetlost dana šara nebo, onda mrak.

Energy

Pokušavam da uđem u kuću što tiše kako moji nebi provalili koliko sam pijana. Vrata otključavam polako, izuvam cipele na štikle, koračam na prstima ali po Marfijevom zakonu zapinjem ramenom za čiviluk i oboram ga.

- ŠŠŠŠŠ- izgovaram dramitičnim šapatom istom dok mi se ceo hodnik vrti; da definitivno sam previše popila.

Čini se da me niko nije čuo, nastavljam misiju " stići do kreveta neopaženo" . Penjem se polako drvenim stepenicama, hvatam se čvrsto za  gelender kako bih preskočila peti stepenik koji škripi kada na njega nagaziš, u tom trenutku čujem policijske sirene, nešto udara u mene velikom snagom stiskam ogradu još jače kako nebi pala ali se nekako zarotiram i udaram glavom u nju. Čini se da je sve uredu ne osaćam bol, dok u kući vlada muk, da li je moguće da moji nisu tu?

Tek tada počinje da mi radi mozak umrtvljen alkoholom, oni su jutros otišli kod bake i deke na selo što znači da sam potpuno sama. Zašto onda čujem korake iza sebe?

Da li su se vratili ranije, hoće li me kada se okrenem dočekati majčina podignuta obrva u znak ne odobravanja, ili je neki lopov obio vrata pa čeka da me dokrajči čim ga ugledam? Koraci su sve bliži, osećam nečiji dah na svom vratu, srce mi lupa toliko brzo da jedva dišem, svaki mišić u telu mi se napinje, a nervi nategnuti ko strune gitare prete da puknu. Kućom vlada neprijatna tišina, gutam knedlu i okrećem se naglo rotirajući se na jednoj  nozi i ništa. Nema roditelja, lopova ni karakondžula samo otvorena ulazna vrata i jedna mačka koja pretrčava ulicu. Ipak sigurna sam da sam ih zatvorila istrčavam ispred, okrećem glavu levo-desno, gore-dole ali na ulici nema nikoga, čak se i ona mačka izgubila negde u mraku.

" Definitivno sam previše popila, nikad više". Zatvaram i zaključavam vrata dva puta za svaki slučaj, dobra strana ovog tripa je trežnjenje. Penjem se u svoju sobu, trznem se kad  stepenik zaškripi jer mi je potrebno par trenutaka da shvatim da je to normalno. Hoće li ova noć ikada proći.

Napokon stižem u sobu, bacam se na krevet pravo s vrata ali se nesnosna vrtoglavica vraća. Zvuk delfina me obaveštava da mi je stigao SMS ali nemam snage da se pomerim. Poznato bip,bip me upozorava da imam jedno 20 poruka na Viberu a svaki ton odzvanja u mojoj glavi i izaziva mi glavobolju. To mora da je Sanja obažava da piše:
E
ćao
šta
radiš;
iako zna koliko me to živcira. Moram da se dokopam telefona i prekinem ovo mučenje. Samo gde sam spustila tu vražju spravu? Divno sad i zvoni kao da mi nije dovoljno buke za večeras.