Sanjina najdraža greška-završena☑️

Vojvodjanska ravnica

-Ne razumem zasto moram ja da te vozim? Znaš da smo Filip i ja imali planove. Znaš kakav je kad nešto ne ispadne onako kako je planirao?!?- iznervirano će Sanja svom ocu. Nije joj bilo jasno zašto je odjednom rešio da ide da vidi prijatelja kog nije video skoro 15 godina. A i insistirao je da ga ona vozi. Naravno i za to je ima izgovor, braća su radila a on ne moze noću da vozi zbog vida. Iskrena da bude radovala se malom izletu a opet bila je ljuta i na sebe i na Filipa, svog verenika koji je sinoć nakon sto mu je saopštila da ne može na večeru kod njegovih izašao besan iz njenog stana. Nije volela da se svađa sa njim, imao je preku narav, lako bi planuo. Ipak Sanja se pored njega osećala sigurno, poštovao je i voleo, a i njenog Mihajla je lepo prihvatio.

Konačno je imala neki mir u životu. Za razliku od Filipa Mihajlo svog budućeg očuha nikako nije mogao da podnese. Uvek bi se ponašao nemoguće u njegovom društvu. Bože kad se samo seti zemlje koju mu je stavio u kafu, nije znala dal da se smeje ili da se ljuti. Njen sin je definitivno bio pametno i domišljato dete.

- Znaš da baš nešto ne držim do Filipovog mišljenja, svesna si toga zar ne? Lepo smo ti rekli, prihvatamo ga zbog tebe al taj covek jednostavno nikad neće biti dobar za tebe- mrtav hladan joj odgovori otac. I Sanja je to znala. Na žalost i roditelji i oba njena brata smatrali su da njen verenik nije dobar čovek. Istinu rečeno Filip i njegova porodica su bili snobovi, al Sanja je smatrala da je on jednostavno tako naučen. Njegovi su bili lekarska porodica, bogataši. Sve oko sebe posebno bez diplome smatrali su za nižu klasu. Znala je Sanja da njegovi je ne vole, da smatraju da ga jedna medicinska sestra, pa još sa kopiletom nije dostojna. Znala je to al je odlučila da ne obraća pažnju na to. Smatrala je da uz Filipa njen sin će imati priliku da uspe u životu.
-Dobro bre tata znam da ga ne volite, znam da je malo "na nivou" al nije loš a i voli Mihajla.
-A voliš li ti njega? To je glavno pitanje. Stane li ti srce kad ga vidiš? Imaš li osećaj da ćeš umreti ako mu se nešto desi?
- Joj bre tata ti nisi normalan majke mi! Pa koji jos otac tako razgovara sa ćerkom?- zezala je oca, srećna zbog njihovog odnosa. Imala je najbolje roditelje na svetu.
- Dobro, dobro videćemo šta sutra nosi. Nego ajmo, ti, ovaj uspavani švrća pozadi i ja da provedemo jedan lep dan da ne pominjemo gospodina na nivou!!!
-Dobro her Žiko,nego reče mi da čika Pera ima neki salaš?- Sanja se sećala njihovog starog komšije i njegove žene sa osmehom, bili su približnih godina kao njeni roditelji, često su čuvali nju i braću. Imali su blizance ćerku i sina. Imala je devet godina kada je bilo bombardovanje i kad su se zbog rata iselili, postali izbeglice. Dejana i njen brat su bili 5 godina stariji od nje. Pitala se kako sad izgledaju.
- Da, tako sam čuo tj tvoja mama je našla Stanu na fejsbuku i tamo nešto stalno pričaju. Njih dvoje imaju salaš, koliko sam razumeo ima kao neki restoran i valjda neka soba za noćenje.
- I šta ti sad palo na pamet da ideš?
- Pa čuo sam se sa Perom nekoliko puta i stalno me zove da ga posetim. Mihajlo je pominjao pre neki dan da bi voleo da jaše konja i znaš da moram da mu ispunim želju- osmehnuo se pokajnički svojoj ćerki, ljutila se sto toliko maze klinca- a Pera je pominjao da imaju konje pa eto. A ovih dana nemam nekog posla.
- Dobro, ajd da ti verujem da ništa ne mutiš.

Za to vreme u srcu vojvođanske ravnice namršteni mladi čovek raspravljao se sa svojim ocem. Bio je besan. Nije voleo da ljudi diraju njegove stvari, a posebno da uznemiravaju njegove mezimce. Black lady i njen ždrebac King su bili njegova najdraža bića na svetu.
- Ne mogu da verujem da si obećao nekom tamo čoveku da ćeš dozvoliti da njegov unuk jaše moju mezimicu?! Ne dozvoljavam to ni Dejani, nikome bre!!! Sta tu nije jasno??? Ona je moja i samo ja smem da je jašem. Baksuz sam pa šta? Uostalom ko zna kakvo je to derište, šta ako je od onih koji non stop kmeče i histerišu? Znaš da ne volim decu, ne umem sa njima, životinje su lakše za druženje i vaspitanje. Nikad neću imati decu.
-Slušaj Dejane pogrešio sam al znaš kako sam se obradovao čoveku što će da dođe??? Pa kad je rekao da dovodi unuka i da bi klinac voleo da jaše samo sam rekao da može ovde. Izletelo mi jebi ga. Ljuti se koliko hoćes neću dete da lažem. A i znaš Nešu bio ti je najbolji drug pa dete sigurno lici bar malo na ujaka, dopašce ti se.
- Ček hoceš da kazeš da mala Sanja ima dete??? U ona ga baš poranila- Dejan se sećao male komšinice koja im se stalno motala oko nogu, bila je pravi davež.
- Pa nije mala ima 24 godine, Dragutin kaze da mu je klinac sve, pametan mali.
- Šta si ti navalio da ga hvališ??? Ma i ti i keva ste od jutros čudni, naspremala je hrane i slatkiša za celu vojsku iako sam joj zabranio da kuva, za šta imamo kuvaricu?! Ok moze mali da jaše al pod uslovom da ja budem prisutan.

Pera je gledao svog sina pitajući se šta će se desiti do kraja dana. Molio je Boga da se sve završi kako treba. Poznavao je dobro svog sina i znao je koliko je odlučan u nekim stvarima. Ponos mu je bio važniji od svega i baš zbog te osobine bio je ponosan na svog sina. Od kad se ranjen vratio iz vojske uz častan otpust Dejan se promenio. Uvek je bio ozbiljan al nakon povrede postao je ogorčen, povučen u sebe, smetali su mu ljudi, jedino zadovoljstvo u životu su mu bile njegove životinje. Brinuo se kako će prihvatiti ono što ga čeka, a opet možda današnji dan i predstojeći događaji donesu spas njegovoj duši. Prekrstio se i pomolio za dobar kraj.