Trrrr. Probudila sam se iz dubokog sna, i kao i svaki put, nisam mogla podignuti glavu s jastuka koliko mi se spavalo. Onda sam shvatila da je zadnji dan škole, pa sam se nekako dovukla do kupatila.
- Jesi ustalaaaaaa? - čujem kako se mama dere sa druge strane kuće.
- Jesaaaaaaaaaaaaaam. - i ja se derem, ne radi toga što me ne bi čula, nego iz nekih drugih, neobjašnjivih razloga.
Nakon što sam napokon odlučila što ću obući i izašla iz kuće, srela sam se sa prijateljicom Nikolinom, s kojom uvijek idem do škole. Vidjelo se na njoj kako nije mogla više izdržati u školi, ali takvi smo svi mi, (m)učenici. Mrzimo školu, ne volimo učiti, a stariji nas uvijek opominju kako smo zahvalni što možemo ići u školu, kako je ovo najljepše razdoblje našeg života. S ovim zadnjim dijelom se čak i slažem.
- Hej, disi. Jedva dočekan kraj, zar ne? - kažem joj.
- Da, da. Idemo poslije na sladoled? -
- Možeeee. Nego, što ćeš obući na rođendan? -
- Rođendan????? Pa čiji? -
- Vanesa slavi u subotu -
- Zaboravila sam na to - rekla je, kao da je zaboravila nešto jako, jako bitno.
- Znaš da ja ne idem, ali pitam zbog tebe. -
- Aha, da. Hoćeš onda poslije škole sa mnom da joj kupim nešto? Nisam joj kupila poklon. -
- Naravno da hoću! -
Škola se već mogla vidjeli. Malo smo požurile i ispred škole smo malo još popričale sa prijateljima iz razreda. Cijeli dan je bilo zezanje i smijanje, dok nas napokon nisu pustili kući. Zbogom školo, vidimo se za dva i pol mjeseca! Pozdravila sam se sa svima, jer sam znala da ih ovo ljeto neću vidjeli. Za ovo ljeto sam planirala otići kod tate. Naime, moji roditelji su rastavljeni. Moja mama živi u Zagrebu, a tata u Dubrovniku.
- Ovo ću joj kupiti! Svidjet će joj se! Sigurno! - zaderala se Nikolina svojim piskutavim glasnom.
Ona je bila posebna. Znale smo se oduvijek i odmah smo se tako nekako i počele družiti. Bile smo susjede. Bila je jedina koja me stvarno razumije i poznale. Imala je lijepe plave oči i bila je poprilično mršava, a u licu prava slatkica!
- I ja tako mislim! Ona je osoba koja voli takve vestice. - rekla sam.
Još smo malo prošle po trgovinama, isprobavale robu, slikale se nekoliko puta... Uživale smo zajedno i nadopunjavale smo jedna drugu toliko dobro da je to bilo nestvarno.
U 10 sati, ušla sam u kuću. Toliko sam bila umorna da sam brzo odjurila u krevet. Ujutro sam se počela pakirati za Dubrovnik. Naravno, mama mi je pomagala u tome. Kada smo završile, otišla sam do Nikoline, da se pozdravimo. Nismo se dugo pozdravljale, jer da je bilo tako, bojim se da ne bih ni otišla. Uglavnom, otišla sam kući i ubrzo je stigao i tata.
- Tataaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!! - vikala sam, jer ga nisam vidjela dosta dugo. Zagrlili smo se, brzo je nešto pričao s mamom dok sam ja stavila kofer u stražnji dio auta, pa smo krenuli. Sama vožnja je bila ugodna. Moj tata ima dobar ukus za glazbu, moram priznati. On je odličan čovjek i još bolji tata. Nikad ga nisam shvaćala previše ozbiljno jer je bio djetinjast i neozbiljan. Imao je brkove, ali ni oni ga čak nisu činili ozbiljnijim.
- Ima li kakvih dečkiju, da ja čujem. Nema mame, pa mi možeš reći. – rekao je.
- Daj, tataaaa. -
- Šalim se samo. - šutjeli smo par minuta, pa je nastavio – Hoće ti nedostajati prijatelji? –
- Hoće, ali i ti bi mi nedostajao. Vratit ću se ja kući, čekat će me oni. –
- Siguran sam da ćeš steći i neke nove prijatelje. Vidjet ćeš, Dubrovčani su dobri ljudi. –
Kroz prozorsko staklo moglo se vidjeti more. Jedva sam čekala otići na plažu i baciti se u vodu. Stigli smo oko 3 sata. Raspakirala sam se u svojoj sobi. Bio je to vrlo lijep stan, blizu mora. Moj tata je uzeo stan sa dvije spavaće sobe, da kada dođem mogu spavati u drugoj sobi. Soba je bila obična, bijela sa običnim stvarima(ormar, krevet, stol), a imala je i mali balkon što mi se posebno sviđalo. Iz kofera sam izvadila postere i polijepila ih po zidu. Laptop sam stavila na stol i uključila da se puni jer je već bio prazan. I naravno svoje jastuke. Čudno je što ne mogu spavati bez svojih jastuka. Naviknula sam na te svoje, i ne dam ih zamijeniti.
- Zovu me s posla, moram otići na brzinu. Ti se raspakiraj, uzmi si u kuhinji nešto za jelo… - ušao je u sobu, - Vidim da si si već prilagodila sobu! –
- Dobro, nema problema. Hvala. –
Izašao je, a ja sam otišla do kuhinje i napravila sendvič, jer sam umirala od gladi. Nakon jela sam se spakirala i otišla do plaže. Tati sam ostavila poruku na stolu, da se ne brine.
Na plaži je bilo puno ljudi. Našla sam slobodno mjesto, stavila svoj ručnik i odložila stvari. Na glavi sam imala šešir, a na sebi kupaći i teksas šorc. Namazala sam se kremom za sunčanje i izvadila knjigu Ako se ne probudim, koju trenutno čitam. Baš sam se zadubila u stranice knjige, kada me netko pošpricao vodom.
- Heeeeej, ovo nije uredu! – viknula sam, ali ne ljuto, jer sam pretpostavila da to nije bilo namjerno.
Kada sam odložila knjigu i vidjela tko stoji preda mnom, donja čeljust mi se spustila do poda.
- Oprosti, igramo lovice u vodi. Nije bilo namjerno. – rekao je neki dečko.
Bio je toliko lijep, da je svako moje opisivanje uzaludno. Imao je plavu kosu i smeđe oči.
- Nema veze…. – rekla sam i nasmijala se.
