Mojih 7 minuta

1

Oči me peckaju.Slana voda ih projeda.Mutno mi je pred očima.Osećam ogromnu hladnoću,kao da mi hiljadu noževa probada telo.Tu jezu je nemoguće opisati.Samo si fakusiran na bol.Verovarno sam bleda.Predpostavljam da imam modre usne,mora da se njihova boja stapa sa bojom ove modre vode.
Plašim se.Jeza mi prolazi kroz telo,em zbog straha,em zbog hladnoće.Nije baš prijatan osećaj kada padaš.Padaš polako,dok te gustina vode pokušava spasiti,dok ne shvati da si odustao od borbe.Tada te zgrabi svojim silovitim stiskom potapajući te u zaborav

Najgore je ovako umreti.Možda nikad neće pronaći tvoje beživotno telo.A ako se to dogodi,ljudi te jednostavno...Zaborave.Jer nemaju o čijem grobu da se brinu.Žale te neko kraće vreme,onda te prolivene suze gube svoj značaj.Verovatno ćete pominjati u razgovorima o mrtvim ljudima,ljudima koji ,,više nisu sa njima".Pričaće o tebi,bićeš glavna atrakcija...A onda ćeš nestati.Zaboraviće te.Njihove prazne priče potonuće u zaborav.Kao što ja trenutno tonem.Kao što tone jedna mala devojcica koja pokušava da dođe do vazduha.

Rekla bih joj svašta,ali ne mogu.Jebiga.Životi su nam surovi,malecka.Ali nisi sama u tome.Vidi,otvori oči,ne plaši se toga što će ti slana voda projedati oči.Uživaj u ovom trenutku.U trenutku kada vidiš sve ove ljude kako se mučenički dave pored tebe.Ili kada vidiš da ove drvene daske i metalni komadi padaju.I oni nestaju.Uživaj u prizoru.
Svi mi umiremo.

Nije mi dobro.Naravno da mi nije dobro,nestaje mi vazduha,telo mi je sve teže...Nemam snage da se borim za život.Izgleda da je ovo stvarno kraj.
Ja tonem.Davim se.Nestajem.Svake sekunde sve sam bliža kraju.Ova voda mi sklanja sve muke.Spira ih.

Kad malo bolje razmislimo,smrt i nije toliko loša.Nema nas,pa šta?Ne vidite neke ljude,oa šta?Nemate mogućnost govora,razmisljanja...Pa šta?Nekada to niste imali ni kada ste bili sa njima.

Oči mi se zatvaraju,više nemam snage da gledam.Ispuštam još malo vazduha i tanjim mehur koji sam napravila od obraza.

Ovo je bolnije nego što sam očekivala.Grče mi se mišići i sve o čemu razmišljam jeste hoće li ova bol nestati već jednom.Međutim,moram priznati da mi se sviđa ovaj osećaj sigurnosti.Kao kada prvi put osetiš onaj medveđi zagrljaj koji ti je uputila voljena osoba.Samo što je ovaj mnogo hladniji.

Napokon osecam ublažen pad po mekanom peščanom delu.Ako ništa drugo,pala sam na pesak.

Muti mi se pred očima.Dok sam još u stanju dq razmišljam rekla sam sama sebi:-Gotovo je.Prošlo je.
I jeste,prošlo je...Ali kada sam sklopila oči i iz crnila su počele da se razvijaju slike,kliker mi je proradio.
Počinje mojih sedam minuta.