"Ko voli, tih je. Odzvanja samo prazna posuda."
Mudre reči tako poznatog i neahvaćenog Šekspira bi mi neprekidno odzvanjale u ušima.
Ljubav,ah ta magična čarolija koja obuzima svest razumnog čoveka i pretvara ga u nešto,nešto novo.Nešto što ga ispunjava ali i ubija.Kako nešto tako čisto može da sravni čoveka,zadovoljstvo ili samouništenje.Mala je razlika,a ipak je naša odgovornost i naša odluka.Da li činimo pravu stvar?
"Dobro jutro gospođice,Beatris"
Veseo baršunasti glas moje sluškinje (pomoćnice ili druge majke) bio je propraćen škripanjem mojih vrata a onda su njene klompe odzvanjale o drveni pod i suknja bež boje se vijorila zbog njenog hodanja sve do prozora koga je otvorila uz veliki uzdah puštajući jutarnje zrake sunca u moju tamnu sobu.
Blještavi zraci su se igrali sa mojom kosom dajući joj svetlije nijanse kestena.Blaga melodija Dorinog glasa se vijorila u vazduhu stvarajući osmeh i blago kikotanje sa moje strane.
"Dobro jutro,Dora" izustih ja promuklim jutarnjim glasom.
"Kako ste,da li ste lepo spavali?" upita ona žureći kako bi spremila moje stvari.
"Veoma dobro,hvala na pitanju.Da li je otac ustao?" upitah dok joj prilazim i skidam svoju čisto belu spavaćicu niz moje telo.Ježim se od blagog povetarca koji mi miluje rumene obraze.
"Da,čeka vas za stolom.A i vaša braća takođe"
Klimam glavom dok žurim kako me ne bi dugo čekali jer nije lepo kasniti,ali nekako ja uvek kasnim.Dok mi Dora zateže steznik borim se sa manjkom vazduha koji zapljeskuje zidove moga grla dok stežem naslon stolice kako se ne bi srušila.Zahvaljujem se Dori na pomoći te izađem ostavljajući je samu da mi sređuje sobu.Prolazim hodnikom prošaranim dugačkim tepihom boje trule višnje dok gledam slike naših predaka okačene na zidu.
Tetka Hilda je uvek u dobroj formi.
Pomislih ja te se nasmejem.
Svoju ruku lagano spustim na gelender te žurnim koracima trčim niz dugačke stepenice kako bih skratila vreme kašnjenja.
"Zdravo,Arnolde" pozdravljam tatinog pomoćnika koji se uplaši i promumlja nešto ali ga nisam čula pošto sam hitro projurila pored njega te ušla veliku prostoriju,našu trpezariju.
"Dobro jutro" veselo kažem uz nevin osmeh gledajući u svoju braću.
"Dobro jutro,Bea" Stefan i Sebastijan veselo uzvrate te nastaviše svoj doručak.
"Beatris,zar ponovo kasniš?" ozbiljno upita moj otac ali se ubrzo nasmeši kada ga nežno poljubim u čelo i zagrlim ga otpozadi.Nikad ne može da mi odoli.
Sedim sa očeve leve strane,naspram Sebastijana,starijeg brata.Sličnost među nama je samo ta da smo boju kose nasledili od naše majke,dok je Stefan dobio zlatnu boju od našeg oca,međutim godine su savladale našeg oca te ga je obuzela seda kosa a i brkovi.Ali lepota i mladost su mu još ukrašavali prelepo lice.
"Pa,Beatris,da li si razmišljala o svom rođendanu" upita me otac dok uzimam prvi zalogaj svog ukusnog doručka.
"Da,i mislim da nema potrebe za nekim velikim slavljem,tata" izustim nastavljajući svoj doručak,i završavajući nastavak ikakve diskusije o ovoj temi.
"Ne dolazi u obzir.Dobro znaš kakva su pravila ove porodice.Tvoj 18.rođendan je bitan za ovu porodicu.Više nisi dete." odgovori on.
"Želela bih da nas četvoro provedemo taj dan zajedno,bez tih gluposti,tata"
