Zvonilo je za početak još jednog dosadnog časa. Kao i uvek, pošto sam mrzela da se guram sa drugima, sedela sam na podu kraj stepeništa i čekala da se hodnik raščisti kako bih na miru došla do svoje učionice. Polako sam ustala i, sa svojim knjigama, zaputila sam se ka kabinetu hemije. Ušla sam u kabinet i sela na svoje mesto, smestivši knjige na klupu. Osvrnula sam se. Bila je to velika greška. Pred očima mi se sve smračilo čim sam uglela morone iz mog odeljenja i, naravno, grupicu koja me je uvek gledala krajičkom oka, smeškala se i dobacivala mi nešto na šta se ja prosto nisam obazirala. Mrzim sve. Nekako sam uvek imala osećaj da se ljudi sa mnom pokušavaju zbližiti, ali da ja njih odbijam, zbog čega ni nemam prijatelje i uvek sam sama, što mi se na neki način i sviđa, jer me svi nerviraju. Ali bukvalno svi i sve na ovom svetu.
Uzela sam svoj dnevnik koji je bio među knjigama i koji svugde nosim sa sobom, te sam zapisala.
-16:03
U učionici. Opet ismevanje, opet isto što i svaki dan. Preživeću, valjda.-
Zatvorila sam dnevnik taman kada je profesor ušao u učionicu, inače on mi je razredni.
-''Mir u učionici!''- gledao nas je ispod svojih okruglih naočara dok je lupio par puta prozivnikom o sto. Nastala je tišina.
-''Imamo novog učenika.''- okrenuo se prema vratima –''uđi''- ušao je smeđokosi dečko u učionicu –''Ovo je Justin Bieber. Upoznajte se sa njim i lepo ga prihvatite.''- pogledao je u onu glavnu grupicu, jer se to na njih najviše i odnosilo. Mogla bih stvarno da im dam ime. Otvorila sam dnevnik.
-16:10
Došao je novi učenik. Sjajno. Već unapred znam šta će se desiti. Ona grupica će ga naterati da postane jedan od njih i još jedan učenik koji će me maltretirati. Zar niko ne zna da i ja imam život? Da nisam životinja? Očigledno ne. Ovo će biti jako duga godina.
PS. Moram grupici dati ime.-
Kada sam zatvorila dnevnik, videla sam da je profesor već pisao nešto na tabli, a pored sebe sam osetila toplinu. Okrenula sam se nadajući se da su napokon uključili grejanje, ali pored mene je sedeo onaj novi dečko. Fino je izgledao.
-''Vodiš dnevnik?''- rekao je tiho.
-''Ne tiče te se.''- odgovorila sam drsko te sam počela zapisivati formule sa table.Ne zanima me. Ne želim se sprijateljiti sa njim. Postaćemo super prijatelji, a onda će on otići onoj grupici i onda ću osetiti još jedan u nizu zabodenih noževa u leđa. Ponovo ću ostati sama.
Uostalom, verovatno ga je profesor stavio da sedi pored mene, nadam se da neće tako biti do kraja godine.
-''Ja sam Justin.''- ponovo je započeo.
-''Znam.''- blago sam se osmehnula, jer nisam htela da budem mnogo sarkastična, mada mislim da nisam uspela u tome.
Kada je video da nisam raspoložena za bilo kakav razgovor, spustio je glavu, te se vratio svojoj svesci. Kroz glavu su mi prolazile razne misli, skoro ceo čas sam bila odsutna u nekom svom svetu.
-''Gospođice Lovato?''- čula sam profesorov glas. Podigla sam glavu. Imao je neki začuđen izraz lica. Verovatno je nešto pitao i kao i obično, niko osim mene nije znao odgovor. Uvek bih jedina dizala ruku i bila jako aktivna na času.
-''Da?''- oglasila sam se tako da je primetio da ne znam o čemu se radi, pa je ponovio pitanje.
-''Formula alkana?''-
-''CnH2n+2''- odgovorila sam jasno i glasno.
-''Tako je. Znači...''- počeo je pisati neke formule na tabli, ali ga je prekinulo zvono.
-''To je to, razrede. Za sledeći čas naučite formule, radićemo projekte u parovima''- umorno je zatvorio dnevnik, jer je shvatio da ga verovatno niko nije čuo, zbog velike buke koja je jako brzo ispunila celu učionicu. A ubrzo je i izašao.
Prevrnula sam očima. Mrzim kada radimo u parovima. Najbolje mi je kad radim sama jer se tada najbolje skoncentrišem i nema dosadnjakovića koji će mi postavljati neka najprostija pitanja, kako bi mi dokazali da su glupi i da ništa ne znaju. Stavila sam knjige u torbu, te sam krenula da izlazim.
Odjednom me je neko gurnuo toliko jako da sam pala na pod.
Čula sam jedno kreštavo –''Ups.''- ko bi to drugi bio nego Ashley, plavokosa devojka koju uopšte nisam podnosila. Bila je glavna u onoj ekipici. Bogata je i misli da je kraljica sveta. Bože, spasi me.
Dok me je preskakala i išla ka izlazu pokušavala je da me imitira tako jadno, da umalo nisam povratila -''Dragi dnevniče, ja, najveći luzer i štreber u školi, sam jedina znala da je formula alkana bla,bla bla.''- rečenica se završila glasnim smehom koji je polako iščezao. Dovoljno je očigledno da pišem dnevnik. To su svi znali. Da ona ili bilo ko drugi piše, to bi bilo super i svi bi uzeli da pišu dnevnike, ali pošto samo ja pišem, to je tako ''štreberski'' i ''demode''.
Polako sam se podigla sa poda i sela na kolena kako bih našla svoje naočare jer bez njih ništa ne vidim. Neko je čučnuo do mene. Podigla sam glavu i videla Justina kako mi pruža naočare. Nesigurno sam ih uzela i stavila, pa sam počela skupljati stvari koje su bile rasute svuda okolo, nakon što sam mu uputila blagi osmeh zahvalnosti. Pomagao mi je da skupim papire koji su ispali iz svezaka. Požurila sam i doslovno mu otela iz ruku ono što je moje –''Ne treba mi pomoć.''- nisam ga ni pogledala već sam brzo ustala i pojurila iz učionice.
Bio je poslednji čas, pa sam požurila da stignem svoj autobus. Kada sam ga videla, brzo sam utrčala i sela na poslednje mesto. Autobus je bio skoro prazan. Kako se kretao, kroz prozor sam gledala zaljubljene parove, veselu decu i sasvim obične tinejdžere mojih godina koji su se družili i smejali. Suza mi je kliznula niz obraz. Nikad neću živeti život normalnog tinejdžera.
(...)
-20:32
U sobi sam. Opet nisam večerala, jednostavno nisam imala apetita. Dan mi je prošao kao i svaki drugi, tako da nemam puno da kažem... Osećam se umorno i iscrpljeno, ali moram da učim istoriju, sutra odgovaramo. Molim se Bogu da sledeći dan bude bolji. Iskreno, ne znam da li bih trebala to da prestanem da radim, jer Bog očigledno ne čuje moje molitve.
PS. Grupicu od sad zovem UMID- Umišljeni Moroni Idioti Debili. Sad mi je nekako lakše :)-
Zatvorila sam dnevnik te uzela knjigu iz istorije. Duboko, ali nekako olakšavajuće sam udahnula, jer će ovih par sati učiniti da ne mislim na svoje probleme, već na ratove i bitke koje su se dešavale jako davno, pre nego što je iko od nas na ovom svetu postojao.
____________________________________________________________________
To je sam početak. Znam da nije baš dugačko ali prvo želim da vidim koliko će vas čitati priču. Nastavak ubrzo. :)
