Šta je ljubav? Koliko je retka? Da li ću je ikad više osetiti posle tebe? Da li sam je stvarno osetila ili je bilo u mojoj glavi? I da jeste, da li to pravi neku razliku?
Već te vidim kako odustaješ, tražiš sledeći tekst i misliš kako sam tačno ono što si mislio da jesam; predvidiva i ista kao svaka druga. Imam snažnu potrebu da ti odmah stavim do znanja da se zbog tebe to pitam svakog dana.
Ostavio si me sa dubokom ranom kojoj je trebalo toliko vremena da zaceli. Bilo je haotično tih prvih par meseci. Iskreno, moglo je trajati i par sati, svakako sam te zamrzela zbog stvari koje sam morala da uradim da bi osećaj praznine nestao na trenutak. A ipak sam ti zahvalna. Ne znam da li bih bila ovde gde sam sad da nije bilo tebe.
Naučila sam da iskoristim bol, materijalizovala sam ga na neki način. Napisala sam nebrojeno rečenica. Neke sam spalila, neke se i dalje kriju na dnu naše kutije i prekrivaju slike u kojima bih u suprotnom i dalje bila zarobljena.
Sad sam stabilna, bar što se tebe tiče. Došla sam do stadijuma u kom mogu bez suza da pričam o tom periodu bez manične želje za vremeplovom. Moram da priznam i tebi i sebi da i dalje mislim o svemu i da mi nedostaje osmeh koji si jedino ti stvorio, kao i pažnja. I dalje često krivim sebe. Sa druge strane sa ponosom mogu da potvrdim da mi ne nedostaješ ti. Ne budim se sa željom da si pored mene i da ti skuvam kafu ili pročitam svoj najnoviji rad. Imam druge ljude koji zaslužuju to.
Posećujem naša mesta i sedim na našoj klupi sa drugim ljudima i mislim da bol koji to stvara neće prestati. Ponekad mi je žao što sam potrošila omiljeni pogled na Beograd na tebe. Trenutno, doduše, nije.
Prilično sam sigurna da sam ti dovoljno opisivala svoja osećanja prema tebi dok smo Mi postojali, tako da bi pisanje o tome sada definitivno bio pleonazam. Zato sam odlučila da ti napišem posledice koje nisi mogao da čuješ od prijatelja koji su me videli pijanu u parku.
Pošto si samo tako nestao i svako u mom okruženju mi striktno zabranjivao da pričam o tebi, u nekom periodu sam čak ubedila sebe da nikad nisi ni postojao. Slike u mom telefonu su me, kad sam konačno skupila snagu da ih pogledam, ubedile u suprotno.
Tad je nastalo pravo ludilo. Počelo je sa depresijom. Ne budi smešan, nisam dovoljno detinjasta da se sečem. Mada nisam sigurna da je ne izlaženje iz sobe po dve nedelje i izgladnjivanje mnogo zrelije, ali bar mogu da se pohvalim da sam smršala. Ova faza me i dalje izjeda, u neuporedivo kraćim periodima i sa mnogo manjim intenzitetom, ali nisam sigurna koliko to smem da pripišem tebi sa obzirom da to imam od detinjstva.
Druga, meni daleko zanimljivija nuspojava bila je to što sam pažnju koju si mi pružao nalazila u seksu sa ljudima koje maltene ne poznajem. Bilo je kao da konzumiram vrstu droge koja mi na tih par sati dozvoli da ne razmišljam o tebi uopšte, a zauzvrat me tera da po završetku sve uporedjujem i ti svaki put nekako izađeš kao pobednik. Kao i svakom zavisniku, sa vremenom su mi se potrebe povećavale dok mi život opet nije lupio šamar, ali nećemo o tome.
Sa trećom, naizgled najblažom posledicom se verovatno nikad neću izboriti, a nisam sigurna ni da želim. Razlog zbog kog sam u drugima tražila samo pažnju, a ne i delove tebe koji bi me zacelili je bila činjenica da sam to nalazila u cigarama. Otrovao si me na toliko načina da prvo ovu sitnicu nisam ni povezala sa tobom, sve dok jednog dana nisam shvatila da te zamišljam u dimu cigareta koji si mi nekada tako velikodušno prebacivao poljubcima.
Želela bih da sa ovim pismom završim nekom jakom porukom koja će govoriti o mojoj samostalnosti i slobodi koju sam stekla tvojim odsustvom. Ja, međutim, to ne mogu. Reći ću ti tajnu koju krijem i od sebe. Brinem za tebe svakog dana. Znam da si i ti bio krajnje sjeban onog poslednjeg puta kad smo se videli. Ako je to bila gluma, u šta stvarno ne mogu da poverujem, zaslužuješ Oskara. Molim te da ako ikad pomisliš na mene samo pošalješ poruku da si dobro i da budeš svestan da si me tim opet učinio srećnom.
Sa previše brige, nekada tvoja,
Mala.
