"Moj Spas"

Nov početak

FILIP P.O.V

  – Šta je zapravo život?
Trebalo bi da budemo srećni kada odrastemo, uozbiljimo se, saznamo naše želje i snove...Pa, sa mnom nije tako.
Ja sam veoma tih i povučen momak. Niko me ne razume i baš me briga.
Takav sam kakav sam. Ako ti ne odgovara, produži. To je moj moto.
Samo jaki uspevaju, a slabići odustaju.
Ja sam pomalo od oba. Izmešanih osećanja i mišljenja.
Imam totalno drugačiji pogled na svet.
Kod mene je ili crno ili belo.
Nema boja.
Ja sam ljuštura od devetnaest godina.  Imao sam veoma grubo upoznavanje sa životom.
Moj otac, Vladimir Bogdanović, bio je veliki ološ i propalica. Neprestano pijančenje. Zlostavljanje.
Sve sam to doživljavao kao mali, i naravno, ostale su posledice.
Kaiš je veoma delotvoran–to moj otac kaže.
Batine su iz raja izašle.
Ne volim bilo kakav oblik nasilja.
Možda izgledam opasno, ali se nikada ne tučem. Mrzim udarce. Otac mi je to usadio.
Kaiš, tanko drvo koje bi našao u parku... Sve je to posluživalo.
Kad god bi bio pijan, tukao bi me. A ja nisam smeo da mu se suprotstavim.
A najgore od svega je što moja majka nije ništa činila povodom toga. Kao i uvek, bojala se. Ja sam zapravo nju štitio.
Primao udarce zbog nje.
Zato što nije bila dobra u krevetu.
Otac se iskaljivao na meni, a zatim bi našao neku kurvu i pojebao se.
Nisam imao detinjstvo kao ostala deca i oni očekuju da donekle budem normalan? Druškane, samo u snovima.
Nastranost je moje drugo ime.
A tako će i ostati.

 
"Ovo je poslednja stvar, sine." Majka mi govori, stavljajući poslednju kutiju u gepek starog fijata. Zardjao je i treba mu popravka, ali nemamo toliko novca.
Prinudjeni smo da se iselimo iz kuće u kojoj sam proveo detinjstvo. Loše i dobre dane. Ali, kada živiš u istoj kući sedamnaest godina, pokušavaš da se navikavaš na promenu.
Jer, šta ti drugo preostaje?
Navikavanje je stil života.
Menjanje je svakodnevna potreba. Radjaju se i stvaraju nove ideje, misli...
Sve se menja; vreme, prostor, ljudi.
U jednom trenutku, sve je super, a u sledećem...ode u kurac.
Nestane.
" Konačno. Šta će ti sve te stvari?", pitam je odsečno, sedajući za volan fijata. Ona zatvara gepek i pridružuje mi se u automobilu.
"Dušo, selimo se. Ne idemo na trodnevno putovanje. Uostalom, svideće ti se nova okolina." Govori ubedjeno, ali ja čisto sumnjam u to.
Promena okruženja ništa neće promeniti.
I dalje ću biti stari ja.
Dodajem gas i ne obazirem se na ono što moja majka priča.
Nepodnošljiva je.
Dobujem prstima po volanu. Vidno sam nerzvozan.
"Koliko još ima vremena do tamo?", upitam je nervozno, što pre želeći da izadjem iz ovog skučenog prostora. Nikada nisam voleo male prostorije. Kada sam bio mali, otac bi me posle batinanja skoro uvek zaključavao u maleni podrum, pun vlage i budji. Govorio bi mi kako sam to zaslužio, i ja sam mu verovao.
Skoro svaki dan sam provodio tamo i to je postala moja soba.
Utočište od realnosti.
Trgnem se i vratim u stvarnost, koja ništa nije bolja od prošlosti.
"Još par kilometara. Jedva čekam da vidiš kuću."
"Mama, to je kuća. Obična kuća sa krovom i prozorima. ", odbrusio sam joj, a lice joj je klonulo. E pa, baš me briga.
Ne vidim razlog njene uzbudjenosti.
Oboje ćutimo, jer nemamo pojma šta da kažemo. Takvi smo mi.
Otvorila je prozor i zagledala se napolje, gledajući kuće pored kojih prolazimo.
" Još tri kuće."
Stisnuo sam usne i zaustavio automobil tamo gde mi je naredila.
"Hajde, imamo dosta posla danas."
Prevrnuo sam očima i zalupio zardjalim vratima auta.

 

  –Jebeno razočarenje svakog dana.
Je li nekad drugačije?
Nije. Svakog dana se sve više razočaravam i dublje tonem.
Ali, to sam ja.
Jebeni Filip koji je osudjen da živi ovaj prokleti život.
Najgora moguća kazna.
U kurac sve! Nemam više snage za ovaj prokleti život! Ništa me ne uzbudjuje, samo jebena razočarenja, dan za danom. Razočaran sam u oca, majku, svet oko sebe, i, iskreno, i u sebe. Nemam razlog da živim.
Otac me ne voli; majka takodje...Brat me je napustio, tj. pobegao od svih ovih sranja u Englesku. Zašto ja ne odem kao on? Kao ptica da odem i više se nikad ne vratim.
Ali, duboko u sebi, znam da ne mogu ostaviti majku. Dosta je što nas je Kol napustio, ne mogu to da joj učinim.
Koliko loša ona bila.
Jedna kuća preko puta nas mi veoma privlači pažnju. Dvospratna je, sa raznobojnim ružama ispred čisto bele ograde. Vidim jelu iza kuće, koja premašuje visinu kuće. Ne vidim jasno, ali primećujem da je dvorište široko i veoma lepo uredjeno.
Bogataši? Pomislim sa prezirom, ali ne mogu da odvojim pogled od te kuće.
Nešto me vuče ka njoj, i ne svidja mi se taj osećaj.
Nimalo.
*********
"Sine, gde si?"-vikne moja majka, nesumnjivo tražeći pomoć.
Šta joj sada treba?
Rukama se odgurnem od prozora u mojoj budućoj sobi, te se bezvoljnim koracima spustim ka dnevnoj, gde se  nalazi.
"Gde gori?", pitam je sarkastično i nevoljno prekrstim ruke na grudima.
Ona podigne deliće porcelanske vaze sa poda i skrušeno se osmehne.
"Dušo, donesi metlu i počisti ovo. Ispala mi je iz ruke.", objasni mi i skroz se ispravi.
Ovaj...šta?
Očekuje da skupljam njeno djubre?
Nema šanse. Nisam raspoložen da skupljam njene ostatke. Jedva sakupljam i deliće sebe.
" Mama, nema šanse. Imam pametnija posla.", odbrusim joj i krenem da se okrećem, ali me njen glas momentalno zaustavi.
"Šta si rekao, molim?", glas joj je poput ledenice i znam šta se sprema.
Poludeće.
" Ono što si čula, mama.", iako sam zastao, ipak se ne okrećem. Ali znam kakav joj je izraz lica. Deformisan.
"Pokupićeš ovo, istog časa. Jasno?"
"Ne, neću. Ne možeš me naterati."
Čujem udaranje njene vilice i zuba. Znam da je na ivici.
"Filipe...", sada joj je glas već unjkav. Kaje se, kao i obično.
Ne, neću pasti na njenu foru.
Ne opet.
" Šta, majko?"
Žmurim, spremajući se za ono najgore.
Moram da se pravim da sam hrabar, iako se u sebi lomim.
Smirujem svoje srce i živce za njeno vikanje.
"Nisi zaslužio da se rodiš, kopile jedno! Upropastio si me!"
Praviću se da me to ne boli. Praviću se da mi srce nije poskočilo i zgrčilo se. Praviću se da me njene pakosne reči nisu ponovo povredile. 
Kao i uvek.
"Jesam li, majko? A ko je kriv za to?, -hladnim glasom joj se obratim, svestan da je to iritira. Sama moja pojava je iritira u ovoj situaciji.
" Tvoj smrad od oca!"
Kao i uvek. Igramo se po scenariju. Znamo naše uloge, ali...Njene reči me iznova i iznova povredjuju.
Ubijaju u pojam.
"To uvek kažeš...majko.", zadnje reči kažem sa prevelikom dozom prezira. O, da...
Okrenem se ka njoj, spreman za udarac. Unapred znam šta će se dogoditi.
Sa nekim ludim sjajem u očima, približi mi se i udari mi takav šamar da mi se glava okrene za 360°. Da, to je moja majka.
Vilica mi pulsira, kao i obraz. Jebeno boli!
Stavljam ruku na pocrveneli obraz i sa gadjenjem je pogledam.
" Hvala ti. "
Još jednom joj uputim zgadjeni pogled, te se što pre izgubim iz kuće.
Ali pojma nemam da će me taj dogadjaj promeniti. Zauvek. I da neću imati izlaza.

| the...end! Hope u enjoy, because I did!
Kako vam se svidja Filipov zivot?
Stavite pricu u 'library' ako vam se svideo ovaj deo!
Vote&com u znak podrske?
Ly all😘