"Moj Spas"

Moj život

LENA P.O.V

–Miris svežeg cveća iz kuće pored koje upravo prolazim mi uspuni nozdrve i umiri ove moje uzburkale misli.
Kada dodjem kući, očekuje me inkvizicija moje majke Tatjane, pa ludovanje sa starijom sestrom Lucijom, koja me uvek oraspoloži kada je tata na putu. Da, veoma vezana za oca, iako Tatjana to mrzi. Ljubomorna je, pa me zatp i kinji. Majka kvočka.
Drago mi je da ipak imam nekog dobrog u životu.
Kao što je moj otac Dragan i sestra Lucija. Njih oboźavam i prosto ne znam kako bih izgurala dan bez njih. Ionako je svaki dan patnja i omalovažavanje. Ne znam da li još neka osoba ovde pati od svoje majke. Živim za dan kada ću upoznati takvu jednu osobu.
Ne kažem da mrzim svoju majku;mislim da to niko me može, ipak, ona nas je donela na ovaj svet, ali neke majke ne zaslužuju da budu to. Neke su prosto ohole i sebične. Kao što je moja mama. Samo gleda svoja posla, baš je briga za sve. Ali, prosto, takva je. A ja da je promenim ne mogu. Želela bih da mogu. Želela bih da imam majku koja je dobra, pažljiva, brine o deci i voli ih. Zar puno tražim?
Tužno pogledam svoje crne kanadjanke i osetim se glupo. Zašto ja uvek moram biti ta čudna?
Imam dvoje prijatelja; Uroša i Teodoru koje znam iz osnovne. Hvala Bogu, pošli smo u istu školu. Gimnaziju.
Sa njima sam jedino opuštena i jedino oni me poznaju. Ne gradim nova prijateljstva jer...pa, čudna sam. Povučena. I niko me ne razume.
Sklonim otupeli pogled sa kanadjanki i zagledam se ispred sebe. Čudno, nisam pala, još uvek.
U daljini ugledam visokog momka, koji ide prema meni. Ne, verovatno samo produžuje pored mene. Dalje od mene, kao i svi.
Ali, ni sama ne znam koliko sam pogrešila.
Sranje.

FILIP P.O.V

Bes se nalazi u svakoj pori mog tela. Obuzima me i guši. Jebeno sam besan! Jaka majka, u kurac! Godine navikavanja...ali nikako ti ne bude lakše. Ne možeš da se navikneš na bol; živiš sa njim. Živiš sa grubim rečima rodjene majke koja samo želi da te povredi, fizički i psihički. Ona me tako ubija već tri godine. Ja sam žrtva njenog besa. Kao i uvek.
Ali nemam gde da pobegnem. Gde bih mogao da odem?! Nemam novca, a ni rodjaka. Pa, barem ja ne znam za njim. Kao da bi neko prihvatio mene čudaka. Niko ne bi. Ovako mi je sudjeno, samo dok se nešto me promeni. Ali čisto sumnjam.
Mala, niska ženska prilika mi ispuni vidik i izbije mi dah. Iz daljine se vidi da je lepa. Čini se tako...usamljeno.
Pošto bes nadjača taj čudan osećaj u grudima, povećam korak i ubrzo se nadjem na nekoliko etara dalje od nje.
Lepa je-primetim odmah.
Petlja nešto sa rancem i taman da napravi jedan korak, spotakne se o pukotinu asfalta i kao naručena, padne mi u naručje.
Odmah osetim da je veoma laka i mlada. Mladja je od mene, svakako. Njeno telo tako savršeno stoji u mojim rukama. Čvrsto obuhvatim njen struk, dok je ona ukočena. Kao da se...boji?
Mala srna. Da, podseća me na tu predivnu šumsku životinju.
Glava joj slabašno počiva na mom ramenu, a kosa joj se svuda rasuta.
Odmah osetim taj miris. Predivan miris koji me podseća na detinjstvo. Miris svežih jabuka, tek ubranih.
Zažmurim i par sekundi uživam u tom savršenstvu, ali me njeno meškoljenje natera da otvorim oči. Želi da odstupi.
"Hej. Dobro si?", trudim se da mi glas zvuči nežno, jer ipak...Ona je plašljiva. Ne znam što, ali poslednja želja mi je da je plašim. Ona je posebna. Osećam to.
" Ovaj...hvala što si me spasio sigurne smrti.", glas joj je tih i drhtav. Da, plaši se. Zašto, jebote?
Njen glas me opasno pali, jebiga.
"Veruj, ima gore smrti od ove. ", osmehnem joj se, želeći da je razvedrim i nabacim jebeni osmeh na njeno andjeosko lice. Ima lice andjela, jebote. Prelepa je, ali tužna. Setna.
Ipak se nekako nasmeši i po prvi put, prebaci pogled na mene. Taj plavi, nežni pogled mi izbije dah. Drug u boksericama se slaže sa mnom.
Savršena je.
U njenim očima vidim samo tugu. More tuge. Bezdan tuge.
Jebena tuga.
Taman kada zaželim da je upitam zašto je tako tužna, ona se odmakne od mene i zacrveni se, kao bulka. Slatko.
"Hvala..."
Čujem pitanje u njenim rečima.
"Filip. Ja sam Filip."
Blago klimne glavom i pruži mi drhtavu ruku.
"Ja sam Lena."
To nežno ime se slaže sa njenim plavim očima i andjeoskim licem.
"Drago mi je."
Iskreno kažem, a ona namesti ranac na ramenima i okrene se da krene.
Ne...ne idi.
"I meni. Izvini, moram da idem."
Ni ne pogledala me nije.
Samo je otišla.
Otkriću jebenu tugu u njenim očima.
Kunem se.

Zivot je nekom majka, a nekom maćeha. Ne mogu da se setim gde sam čula tu izreku, ali je veoma poučna.
Moja majka je propast. Gore nema, barem je ja nisam videla svojim očima. Zašto je život toliko sranje?
Osetim drhtavicu svuda po telu na samo sećanje onog dečka. Filip...veoma lepo ime.
Svidja mi se.
Kada me je spasio sigurne smrti, osetila sam se kao da sam napokon našla osobu koja bi me mogla razumeti. Da sam pronašla nekog ko je sličan meni. Mada, to je veoma retko.
Duboko uzdahnem i ponadam se da je tata kod kuće, jer ne mogu da trpim svoju majku. Ne sada.
Čvrsto stisnem kvaku vrata i otvorim ista, ali ne čujem ništa. Olakšanje. Možda majka nije kod kuće. Nadam se. Tiho zatvorim teška vrata i počnem lagano da koračam prema dnevnoj, nadajući se da je moj tata tamo;da čita novine i pije gorku kafu, kao što oduvek radi.
Ali ne, sreća me ne služi danas.
Ni u dnevnoj nema nikog, te produžim ka kuhinji.
Gde su svi, jebote?
Tek kada ugledam razne šerpe na šporetu, shvatim koliko sam gladna.
Ništa nizam jela od jutros, a sada je već prošlo podne.
Filip. Zašto mi je njegovo ime ponovo u mislima? Imam neki ĉudan osećaj u grudima zbog njega. Kao i u glavi. Kada me je pogledao...kao da je dospeo u samu srž mog srca. Kao da me je pročitao, video sve moje patnje i nedostatke.
Ne smem to da dozvolim. Ne znam ni ko je on. Možda je samk slučajni prolaznik koji me je spasio. Možda je ženskaroš. Vidi se da je stariji od mene, barem dve godine, ako ne i više.
Možda ima i devojku, zaboga! Onaj osećaj koji sam imala je bio trenutan, sigurno.
Pa nemoguće je da mi se svideo dečko koga prvi put vidim?! A verovatno i zadnji, jer...Takav momak se ne sreće u našem.delu grada. Ovde žive ljudi srednje klase, tj. ljudi koji nisu ni siromašni, a ni bogati.
Ljudi koji sami zaradjuju za život.
Kao što smo mi, tj. moj tata. On nas izdržava. Celu našu porodicu.
Njemu dugujem sve.
Bacim ranac na krevet, znajući da će moja majka gundjati, ali me opet nije briga. Može do sutra, što se mene tiče.
Nema nikog kod kuçe. Šta je ovo?
Podignem papirić i vidim dobro poznat rukopis mog tate.
"Dušo, tvoja majka, Lucija i ja smo otišli u kupovinu. Naravno, na zahtev tvoje majke ;). Baci poruku kada pročitaš. Vraćamo se uskoro, ljubim te. "
Osmehnem se i zgužvam papirić, te ga bacim u praznu kantu. Moja majka je veoma pedantna. Cela kuća se blista, nema ni tračka prašine.
Mrzim to kod nje. Nije da ja nisam pedantna, ali ona je previše.
Posle nekoliko minuta, nadjem se na kauču sa sendvičom i flašom soka ispred laptopa. Da, obožavam da gledam serije. One me smiruju i volim da gledam kako drugi preživljavaju svoj život.
Nekoliko minuta tražim šta ću gledati, te se odlučim. Vampirski dnevnici.
Obožavanje.
Dok sam bila zanesena gledanjem u ekran, ni primetila nisam da su moji roditelji i sestra stigli.
"Lena, šta radiš to?"-začujem glas svoje majke, koji je malo reći neodobravajući. Šta, molim?
" Jedem, mama. Vratili ste se."
Veselo kažem, zagrlivši tatu i Luciju.
Mama cokne usnama, jer nije ljubitelj nežnosti. Ili žali što je izostavljena.
"Trebala si sačekati mene, Lena. Skuvala sam ruĉak."
"Više nisam gladna."
Lucija se podsmehne i zagrli me oko ramena.
"Znaš kako sam videla jednog prelepog dečka..."
Lucijin glas je tih, ali je jasno čujem jer mi priča u uvo.
Odmah se setim Filipa.
Bože, šta mi je?!
Krene da me odvodi u njenu sobu, dok ja nespretno hodam jer me vuče.
"Kakav je?"
Moja sestra i ja smo oduvek imale ovakav odnos. Sve smo govorile jedna drugoj i to sam najviše volela.
Tračarenje uz nutelu i čokoladno mleko-to je naš ritual vikendom.
Kada smo se našli u bezbednosti njene sobe, počela je da priča:
"Videli smo ga u tržnom centru. Bio je sa majkom. Mislim da se zove Filip. Presladak je."
Srce mi preskoči jedan otkucaj kada začujem njegovo ime.
Filip.
Onaj Filip.
Ne...on nije bio sa majkom.
Verovatno je slučajnost.
"Da...I?"
Ona slegne ramenima, procenjivački me gledajući. Njen pogled mi iznenada zasmeta.
" Njegova majka nas je sve pozvala na večeru večeras. Jedva čekam! On je presladak! Hajde, idemo da biramo odeću."
Dok hodam za njom, nadam se da to nije onaj Filip.
Ne...ne može.
Nadam se da nije to taj.
Bože, budi pravedan...

|Hope u enjoy! Kakvo vam je dosadašnje mišljenje o priči?
Ostavite vote&kom u znak podrske!
Ly all😘