Transilvanijski gosti, pozvani i nepozvani

Poglavlje drugo: Novi prijatelj

Godine su brzo prolazile, a Chocola je izrasla u malenu vešticu duge plamenocrvene kose. Ko god je poznavao Luciu, smatrao je Chocolu pravom Luciinom kopijom. Zapravo, niko nije znao da Chocola nije biološka kći Arthura i Amber. Njih dvoje su skrivali istinu čak i od same Chocole.

Iako je Chocola spolja ličila na Luciu, iznutra je bila na svog oca Adriana. Večito nestašna, radoznala, prkosna i mnogo tvrdoglava.

– Pravi mali đavolak! – govorila bi Polly Asio, Amberina starija sestra. Kad god bi im došla u posetu, Chocola bi napravila rusvaj, samo da bi je primetili. Da, Chocola je mnogo volela da bude u samom centru pažnje. Nije imala prijatelja, jer nije bilo mnogo mesta na kojima bi upoznala nekog. I tako je Chocola proživela 4 godine svog života, zarađujući jake glavobolje McGreen-ovima.

Za Chocolin 5. rođendan, porodica McGreen je odlučila da ode u centar grada, u najbolju poslastičarnicu u Moonville-u. Nakon što su izašli pred kapiju, njih troje (gđa McGreen, Jake i Chocola, bez . McGreen-a, jer je otišao na poslovni put u Libertine°) se uhvatiše za ruke, a gđa McGreen reče: – Avenija magije!

Istog časa se stvori zeleni kovitlac i ponese ih na odredište.

Stigoše u popločanu ulicu koja se račvala u mnogo aleja. U sredini je bila velika fontana u obliku sove iz čijeg je kluna šikljala, kako se Chocoli činila, tečna mesečina. Oni se uputiše ka jednoj ljubičasto-crnoj građevini, s koje se klatio natpis ’’Sweet Heaven’’. Iako to nisu očekivali, u poslastičarnici je bila velika gužva. Veštice i vešci su stajali u redovima. Kad su konačno došli na red, pred sobom ugledaše veselu vešticu, farbane ciklama kose, od oko 25 godina, iza vitrine s najlepšim kolačima. Ona ih upita:  – Šta biste želeli?

– Jednu tortu na dva... – poče gđa McGreen.

– Tri sprata – prekide je Chocola, nezadovoljna izborom.

– Dobro, tri sprata – reče gđa McGreen, više se obraćajući Chocoli nego veštici ispred sebe.

– Ikakve želje oko boje, ukusa? – upita veštica.

– Ljubičasta i crvena – brzo će Chocola – zatim... hm... da! Mama, kako se zove ono što staviš na tortu da izgleda lepo?

– Ukrasi – odgovori Jake, čisto da kaže koju reč.

– U redu, onda, s ukrasima u obliku sova i mačaka i šišmiša... – nastavi Chocola.

– I sa velikim brojem pet u sredini – završi gđa McGreen.

– Razumem – odgovori veštica. – Jedna takva stiže!

Ona izvuče jedno nežno roze pero. Zamahnula je njime i stvori se torta koju je Chocola tražila.

– Sladoled torta, pretežno šumsko voće – reče ona, još jednom zamahnuvši perom, da bi se torta upakovala. – 100 ecure°°-e.

– Hvala vam – reče gđa McGreen, plativši tortu. Njih troje izađoše iz poslastičarnice.

– Mama, možemo li sad da je jedemo, molim te? –  čežnjivo upita Chocola.

– Da, mama, molim te! – povika Jake. On je obožavao torte.

– Dajte, uozbiljite se! – strogo će gđa McGreen. – Kako ovde da je jedemo?! Sačekajte da dođemo kući.

– Ali... pa istopiće se – razočarano reče Chocola.

– Ne, neće jer su na nju bačene Zamrzavajuće čini – objasni gđa McGreen.

Oni prođoše pored prodavnice na kojoj je pisalo "Najbolje Ashwood-ske metle Lewisa Luxury-ja". Iznenada, Jake povika: – Vidi, mama! Najnoviji model trkačke metle!