Transilvanijski gosti, pozvani i nepozvani

Poglavlje prvo: Jedne avgustovske noći...

Zakukuljena osoba je letela na metli. Jurila je velikom brzinom. Odjednom, pred njom se ukaza purpurna drvena tabla. Na njoj nije pisalo ništa. Takođe, ništa se nije videlo iza nje.

Osoba skinu kapuljaču s svoje glave i, pustivši da joj blagi povetarac mrsi odužu, riđu kosu, reče: – Mora  da sam zalutala...

Zatim se veštica obrati metli: – Meteor, lepo i razgovetno ti rekoh da idem u gradić Riddle!

Njena metla je samo lebdela u vazduhu, kao da je začuđena što njena gospodarica misli da se izgubila. Veštica reče: – Hm, ako Meteor ne reaguje i ako se ne kreće, to znači da sam stigla! Ne znam zašto...

Odjednom joj sinu. Ona izvadi pero rajske ptice iz džepa svoje tamne odore i uperi ga u tablu, zamislivši je s natpisom "Riddle". Zatvorila je oči, a kad ih je otvorila, videla je tablu koju je zamislila pred sobom. Iza table je bilo čitavo naselje, ali u ruševinama.

– Dobro si se skrila – misteriozno promrmlja ona i odlete tamo, u srce gradića. Većina kuća je bilo u mraku, a skoro sve su bile razrušene.

Dok se veštica šetala pustim alejama i uličicama, odjednom se začu glasan prasak. Ona primeti gust, zeleni dim i otrča u smeru odakle je dolazio. Došla je u ulicu Hedwig Vidovite° i videla da dim dopire iz ulice s kojom se ova sekla.

Otišla je tamo i izvadila papirić na kome je pisalo: Bulevar Duginih suncokreta. Ta ulica je bila poznata jer je tu, tokom cele godine, rastao Dugin suncokret, veoma retka vrsta cveća koja se nije mogla naći nigde drugde.

Veštica potraži tablu s imenom ulice i vide da je došla na pravo mesto. Svuda oko nje su bili ti suncokreti, povijenih cvetnih glava. Ona vide sad tek majušni, tanki stubičak dima, koji se nazirao s kraja ulice. Ponovo izvadi papirić i na njemu vide broj: 11. Kretala se i usput gledala brojeve na kućama.

– Samo da nije njena kuća... samo da nije njena kuća – neprestalno je ponavljala.

Došavši do broja 11, ona zamalo ne vrisnu od obistinjenja najgoreg i užasa koji ju je preplavio. Pred njom nalazila se velika, skoro dovršena porodična kuća na sprat, čiji su nekada čitavi delovi sada bili raskomadani i rasuti po bašti. Iz nje se dizao onaj dim,vidno nestajavši.

Naša veštica utrča unutra, premda nije znala šta je sve čeka. Kad je došla do hodnika, ona vide crnokosog vešca, koji je potrbuške ležao na parketu. Ona ga okrete na leđa i spazi stakleni pogled u njegovim travazelenim očima. Nije disao. Veštica htede da vrisne, ali je glas izdade. Veštac je bio mrtav! Njegovo telo je beživotno ležalo na podu, a veštica se strese, otare ruke o odoru i brzim korakom se uputi na sprat, samo da više nije morala da gleda taj užasni, jezivi prizor.

Čim se popela, ona se uputi kroz razvaljena vrata u, kako joj se činilo, dečju sobu. U uglovima su bile razne igračke, poput mini-metle i sl. Malo ormanče i krevetac u dnu prostorije.

Tek tada ona primeti vešticu plamenocrvene kose na sred sobička, kako se bori za dah. Suznih očiju joj priđe i tiho promuca: – L...Lucija?

– Amber? Došla si – slabim glasom joj odgovori poznanica. Očigledno je bila u poslednjim časovima života.

– K...Krenula sam u posetu, kao što smo se dogovoril – reče Amber, primakavši se i čučnuvši pored Lucie.

– Posetu? A da, posetu – reče Lucia.

– V...Videla sam t...telo dole – usplahiri se Amber – je li to...

– Da, to je Adrian, moj prkosni suprug – reče Lucia plačnim glasom.