Divan crni auto,izgleda tek ispoliran,stoji parkiran sa strane veoma dugog puta.Nije bilo bitno da li je napolju pljuštala kiša ili je Mesec osvetljavao crno nebo,Theo je provodio noći na zadnjem sedištu svog auta uvijen u ćebence koje jedva da je služilo kao izvor toplote.
Svako jutro mu je bilo isto:policajac će doći, probuditi ga svojom ljutom facom, otići će do najbliže pekare i zgrabiti neki doručak, a ostatak dana će juriti sa Liamon kroz školske hodnike tražeći nove avanture. Izgledalo je kao da mu nema drugog izbora, kao da će Liam svakog časa otići do Kire da sastavi mač i vrati sada razneženog Theoa pod zemlju. Znao je da će tada morati da proživljava onaj košmar iz koga nema izlaza, da će morati i ono malo praznog prostora da podeli sa svojom mrtvom sestrom. Nije mu se žurilo tamo dole.
Znao je da će zatrebati Liamu kad tad, bar na pet minuta, barem kao obična podrška, sve bi pretrpeo samo da se ne vraća tamo dole. Tamo dole gde samo senke pale vatru i crne misli ubijaju i poslednju pozitivnu česticu u Theovom telu.
Protrljao je oči i pokušao da se razbudi i okane onog jutarnjeg depresivnog osećaja: "Da li će današnji dan biti samo repriza jučerašnjeg? ".Novi dan, ali je sve isto, svaka emocija se ponavlja, kao da trčiš beskrajnom ulicom gde je svako skretanje isto. Znao je da mu je potrebna promena, ali ju je sve teže i teže nalazio.
************************************
Telefon mu je zazvonio, a on, sav uzbuđen počeo da ga traži po sedištu. Znao je da je nekome konačno potreban.
" Oh, poruka od Liama", počešao se po vratu, "ako me ponovo zeza polomiću mu lakros štap".
•Liam mamlaz: Ispred školskog ulaza za 10min.Moram nešto da ti pokažem.•
" Zvuči obećavajuće", klimnuo je glavom i sav znatiželjan udario gas ka školi. To je bio taj osećaj, osećaj uzbuđenosti.
************************************
"Prošlo je 15 minuta od kako mi je poslao poruku da se nađemo za 10 minuta, zar taj mali mamlaz misli da ću da ga čekam doveka? ", mrmljao je u sebi.
Odjednom je osetio kako ga je neko stegao za rame i brzom brzinom uvukao u školu. Theo je, ispustivši vukodlački zvuk, ipak uspeo da ne odlepi i razbije ovom drugom nos.
" Hoo, Liame slomiću ti ta tvoja kokošija krilca sledeći put života mi", zaustavio je svoju pesnicu tačno ispred Liamovog nosa.
"Ćuti i gledaj", Liam ga je okrenuo na suprotnu stranu pokazujući na neko živo biće koje je bezdušno hodalo hodnikom.
Bila je to devojka bledog lica i dugačke crne kose koja se presijavala na sunčevim zracima koji su se jedva probijali kroz školske prozore. Imala je divne, duboko plave, okeanske oči sa divnom figurom tela koja je opustila sve Theove stegnute mišiće u telu. Nije mogao da skine pogled sa nje, svaki korak joj je odmerio i pratio je pogledom dokle god nije ušla u učionicu. Samo što je zakoračio prema toj učionici kada ga je Liam zaustavio.
"Video sam je jutros na krovu škole", rekao je Liam pogledavši u pod.
" Hm, šta je tu loše", odgovorio je Theo još uvek zaveden lepotom devojke.
"Sa druge strane ograde", šapnuo mu je Liam.
Svaka dlačica je skočila u vis na Theovom telu. "Zar je htela da pokuša da.... d... da se ubije? Zašto? Predivna je, skoro i savršena, šta je bio povod?", svakakve misli su mu prolazile kroz um. Nije mogao ni reč da kaže, sve su nestale u crnilu Liamove rečenice. Ona nežna strana Theoa se pojavila.
"Imam neki čudan osećaj u vezi nje Theo", rekao je Liam zabrinuto.
Theo se okrenuo prema njemu uperivši svoje hladne plave oči pravo u njega.
"Ma stvarno, nemoj da zezaš", sarkastično je odgovorio, "objasni svoju misao mamlaze jedan".
"Mislim na to što mi je Lidija odmah nakon tog bliskog susreta poslala poruku da će se neko pridružiti našoj familiji specijalista isterivača vukodlaka bokte", Liam je prevrnuo očima suzdržavajući se da ne razbije Theou nos i četvrti put.
"Nadam se da će tebe ti specijalisti isterivača vukodlaka prvog obasuti svetom vodicom", Theo je pokazao očnjake, "Odakle tebi ideja da je baš ona u pitanju? ", okrenuo se prema dobro poznatoj učionici.
"Zovi to muškom intuicijom i potpunoj slučajnosti što se Lidija setila baš mog broja tačno u minut nakon susreta umesto Skotovog to jest alfinog moronu", i Liam je pokazao svoje očnjake nabivši se ovom u facu.
"Znaš kako, ostaviću tebe i tvoju mušku intuiciju da se pozabavite sa srednjoškolskom ljubavlju dok ja idem da obavim teške poslove za odrasle ljude, ne znam odakle ti ideja da uopšte mene pozoveš pored tolikog alfe kome se ti toliko diviš, srećno ti bilo", Theo je progutao knedlu i odjurio pravo do svog auta.
"Zar misli da može da se poigrava sa mnom na različite i glupave načine? Koliki mamlaz mora da bude da uzima jadnu devojku kao centar dešavanja svojih smicalica? ", Theo ja pričao sam sa sobom dok nije zadao gas i odvezao se što je dalje mogao od škole. Mrzi kada se ljudi poigravaju sa njegovim osećanjima koje ni on sam ne može da kontroliše. Mrzi kada neko uzima nečije nevine živote u usta i priča gluposti o njima. Da je ostao još sekundu duže pored Liama, ne bi se lepo završio njihov razgovor.
************************************
Ostatak dana je Theo proveo šetajući se šumama. Nije mogao da prestane da razmišlja o njoj. Svaka misao mu je išla sve dublje i dublje otključavajući i one njegove najtamnije misli: " Možda bi i bilo bolje da me vrati pod zemlju, možda to i zaslužujem".
Udario je pesnicom u najbliže stablo. Zašto ga misli bole više nego taj udarac? Naslonio se na drvo, a zatim i skliznuo niz njega dokle god nije osetio hladnu zemlju. Gledao je u sada već tamno nebo koje je sakrivalo jedva vidljive zvezde iza tamnih oblaka.
"Pašće kiša", sarkastično se nasmejao Theo. Baš kada pomisli da dan ne može depresivnije proći. Našao je najbliži kamen i bacio ga što je dalje mogao.
"Ah, kad bih tako mogao i glupave misli da izbacim iz sebe igrao bih narodno kolo sada sa Liamom i Skotom i Stajlsom", pomislio je i raširio mali osmeh.
Nešto ga je u sekundi probudilo iz ružnih misli. Oglasila mu se vukodlačka intuicija. Oči su mu zasvetlele i kandže našle svoj izlaz.
Theo je počeo da se okreće oko sebe pokušavajući da nađe razlog svog vukodlačkog nadražaja.
Zabio je kandže u koru drveta pokušavajući da se skoncentriše na zvukove oko sebe. Tada je i shvatio, u daljini se čuo visoki ženski vrisak praćen sa veoma ubrzanim otkucajima srca. Rekao bi dva, možda i tri ljudska bića po otkucajima srca. Odmah nakon toga je osetio jedan veoma poznat miris. Miris krvi. Nevine krvi.
Potrčao je u pravcu mirisa. Noge su ga nosile što su brže mogle. Setio se svoje sestre i mirisa njene patnje. Osetio je to, baš to. Morao je da dodje do izvora što je brže mogao, svaki korak mu je bio sve brži i sve bliži tačnom odredištu. Nešto nije bilo u redu i to je i sam znao. Nije želeo da dozvoli da nevina duša oseća patnju. Nije želeo da bilo ko pati.
E,a ovde počinje moja priča. Baš moja.
