Jedno srce sve je slabije i slabije kucalo. Od brzih i jakih otkucaja ostao je jedan veoma slab koji se, kako je izgledalo, polako i gasio. Theo nije posustajao. Svaki korak mu je bio sve brži i brži. Znao je da je što pre morao da stigne, a tačno je saznao i zašto.
Kako je proleteo između dva stabla i jedva se dočekao na noge uprkos prejakoj brzini, tačno ispred njega se pojavilo ono poznatno telo od jutros.
Devojka bledog lica i predivne crne kose je ležala na hladnoj zemlji obučena u nekom kratkom šortsu i tankom topiću. Ista ona devojka koja je privukla Theovu pažnju je bila na zadnjem stepeniku života. Srce jedva da je lupalo, a crvena krv odmah pored njene glave se presijavala na čistom punom Mesecu po sred neba.
Theo se dobacio do nje što je brže mogao opipavajući joj već poznati puls i proveravajući da li je još uvek pri sebi. Devojka je jedva držala oči otvorene. Imala je rane oko zglobova šaka, razne ogrebotine velike površine po telu i jasnu sliku gde je metak prošao. Tačno pored srca.
Theo je urliknuo što je glasnije mogao. Iako je nije poznavao, suze su mu se samo spustile niz obraze. Srce mu je lupalo nenormalno brzo, a u glavi su se tuga, bol, patnja i ljutnja pomešali stvorivši potpuno novu emociju. Bio je ljut, hteo je da sravni sa zemljom sve što se nalazilo oko njega, sem nje.
Znao je da joj doktori neće pomoći. Da neće uspeti da preživi sve operacije koji bi izvršili na njoj. Izgledala je tako slabašno ali idalje prelepo. Devojka je iz nekog razloga razvukla mali osmeh na licu jedva držeći oči otvorene. Theo je znao da nešto mora da uradi.
Uzeo je njenu levu ruku i primakao je njegovim očnjacima.
Sve mu je sada bilo jasno. I Lidija i Liam. Sve što su rekli je dobilo svoju smisao. Razmišljao je kako će ga Liam zajedno sa Skotom vratiti pod zemlju, ali, nije ga bilo briga. Želeo je samo da je spasi. Želeo je da je vidi u pokretu, srećnu u životu. Želeo je da vidi bar još koji put kako njena kosa leprša na blagom povetarcu. Nije mnogo želeo. Samo nju živu.
"Izvini", Theo je slabašno izgovorio, stegao oči i polako zagrizao devojčin zglob svojim očnjacima. Iako je bilo pogrešno, Theo je video to kao jedini izlaz.
Devojka je odjednom počela da se previja od bolova. Otrov se polako širio njenim arterijama i venama što ju je nateralo da vrišti i plače. Svaka preko kože vidljiva vena je postala crna. Koliko je god pokušavala da otme svoju ruku od Theoa, ovaj nije puštao. U njegovim svetlo žutim očima su se stvarale suze koje su polako ali sigurno nalazile izlaz. Iako to devojka nije znala, njega je bolelo mnogo više.
Peklo ju je. Celo telo joj je gorelo od jačine otrova i nije prestajalo sve dok Theo nije završio otpočetu misiju.
Rane po stomaku su joj polako zarastale, očnjaci dobili svoje prednosti u odnosu na ostale zube i oči zasvetlele žutom bojom. Theo joj je polako spustio ruku pored tela i vratio se u svoj ljudski oblik.
Pustivši zadnju bolnu suzu, pogledala je u Theoa i od silnog umora zaspala. Puls joj se vratio u normalu i telo joj je bilo u celosti. Oživeo je devojku. Podario joj je duži život. Znao je da je uradio plemenitu stvar ali je ipak želeo sebe da kazni zbog toga.
Kiša se spustila. Baš kao što je Theo i predvideo. Kapljice su služile kao kamuflaža njegovim suzama. Šta je to samo uradio nije ni on znao.
Otkopčao je svoj duks i obukao ga sada onesvešćenoj devojci. Stavio joj je kapuljaču i polako podigao sa zemlje blizu svog toplog tela.
"Šta sam to jebo te uradio", rekao je svojim piskavim i uplašenim glasom.
Trčećim korakom je držeći devojku u naručju otišao nazad do svog automobila. Spustio ju je nežno na zadnje sedište pružajući joj mogućnost da se raširi koliko je god to želela.
Trema ga je obuzela. Jedva je čekao da ga ona dvojica vrate pod zemlju, mislio je da je počinio kriminal, video je sebe kao monstruma koji nalazi ljude po šumama pretvarajući ih u vukodlake. Video je mlađeg sebe, onog koga je najviše mrzeo, onog kojeg želi da izbaci iz glave i sahrani ga što dublje može, samo, to je sve bilo neizvodljivo. Svi će ga uvek gledati kao monstruma, nikad kao čoveka.
Zabacio se na prednje sedište prolazeći desnom šakom kroz sada svoju mokru kosu. Okrenuo je ogledalo prema sebi i zasvetleo očima. Nisu više bile žute. Nisu više bile same. Dobio je ono za šta je bio spreman da ubije kao mlađi. Dobio je crvene oči alfe, nešto veće moći i sada svog betu. Nije bio srećan. Nikada neće moći biti srećan.
Znao je gde sada mora otići. Samo jedna adresa mu se motala po glavi. Nije želeo tamo ode. U očima je viđeni monstrum, pokušaće da mu je oduzmu. Veza između bete i alfe je jača nego veza između majke i ćerke. Uzdahnuo je i od prevelikog razmišljanja udario o volan njegovog automobila. Nagazio je na gas i totalno se predao sudbini nadajući se onom najboljem: nje u srećnom životu.
