Moja ćerka, a mogla je biti naša

Prošlo je par godina od kad sam bila ovde. Ovde, u mestu gde se rodila i umrla moja najveća ljubav.
Kad smo se poslednji put videli, još uvek sam bila devojka. Već sledeći put sam došla kao udata žena u pratnji svog divnog muža. Tada sam ga prvi put dovela u rodni kraj svoga oca.
Bilo je čudno, tu gde sam nekad bila samo tvoja, sada sam bila s njim, njegova. Još uvek se u vazduhu osećao miris naše ljubavi. Tetki sam par dana pre dolaska rekla da ostale upozori da te ne spominju. Znao je da sam jednom pre njega ludo volela. Bilo je noći kad sam te u snu dozivala, plakala. Znao je on i razumeo me, ali nije morao da zna koliko si blizu.
Čuo si da sam u selu, čuo si i s kim sam. Potajno sam se nadala da bih te mogla videti, ali sam se isto tako plašila da bi susret s tobom mogao da me poremeti. Nije mi trebao taj crv prošlosti u mojoj lepoj sadašnjosti. A opet, sve i da sam pokušala da te vidim, mislim da bi bilo uzaludno. Nisi hteo ni da čuješ za mene, a kamoli da me vidiš.
Pričala mi je tetka da si pio više nego ikad od dana kada si video pozivnicu za moje venčanje. Pogleda zakovanog na rečima: „..venčanje Ivane i..", pitao si ih kad su mislili da ti kažu? Ustao si i ćutke otišao, bez reči, bez pozdrava.
Dolazila sam posle toga još par puta, ali ti tada nisi bio tu. Jednog dana ostavila sam muža sa bratom i uputila se ka tvojoj kući da vidim tvoje. Ti su me ljudi zaista voleli na poseban način, a i ja njih. Pri izlasku nisam smela ni da pogledam u sobu koju smo delili, iako sam imala želju da se zatvorim u nju, uronim glavu među naše jastuke i isplačem sve što mi leži na srcu. 

Nakon par godina, u to sam selo došla kao majka. Imala sam par slobodnih dana na poslu i iskoristila ih da s ćerkicom pobegnem iz grada. Išle smo putem do babine kuće, dok sam joj pričala o svojoj mladosti, o vremenu koje sam provela u tom selu. Gledala sam u svoje dete i prećutkivala joj o ljubavi koja mi se tu dogodila. Još je mala, mislila sam, ima vremena. U tom, prekide nas nečije: „Dobar dan.", nakon cepanja u grudima podigoh pogled u pravcu odakle dopire taj, meni dobro poznati glas. Moje dete je već odavno uzvratilo pozdrav, svo radosno. Nisam stigla ni da izustim, kad si je šaljivo upitao: „A čija si ti?". Poželela sam da te uradim kao nekad kad bi lupetao gluposti, ali nisam, ovog puta se nasmejah s očiglednim bolom na licu, pomislih trebala je da bude tvoja i moja, ovako je samo moja. Ne znajući šta da ti kaže pogleda me i reče: „Mama reci mu čija sam."

„Čim je sa mnom, sigurno da je moja, nisam je ukrala." nasmejah se. A onda se napokon zagrlismo, nadoknađujući sve propuštene godine.. Obgrliše se naše tuge, tu pred očima moje devojčice. Okrenuh se ka njoj i predstavih te kao starog prijatelja.

Nakon što smo par minuta proveli na putu pričajući, pomislih što te ne pozovem u kuću, da popijemo bar kafu.
Tako i bi. Baba nija bila tu i to me je radovalo, najmanje nam je ona trebala sad.
„Ljubavi, pravi čiki društvo dok mama skuva kafu." rekoh svojoj devojčici.
„Važi mama."

 Par minuta kasnije izlazim s kafom na terasu i vidim Lenku samu. Pomislih da situ, verovatno si otišao do kola po cigare.
„Lenka gde je čika Dalibor?"
„Otišao je mama. Rekao je da ti se izvinim, morao je da ide."
„Gde je otišao?", zar ćeš ponovo da mislomiš srce, pomislih..
„Ne znam mama, pričali smo i on je odjednom ustao, poljubio me, rekao da ti seizvinim i otišao. Kunem ti se tako je bilo."
„Nemoj da mi se kuneš srećice, reci mi polako, redom, o čemu ste pričali?"
„Ovako mama... kad si rekla da mu pravim društvo i otišla, ja sam prvo počelaod toga kako se zove. Rekao je da se zove Dalibor, ali da mogu da ga zovem Dakiili Dača. Ja sam malo razmislila i rekla da ću ga zvati Daki, jer mi je tako slađe.Rekao mi je da si ga i ti tako zvala kad ste se družili. A onda je on pitaomene kako se ja zovem, i ja sam se predstavila. Mama, izgleda da mu se moje imeuopšte nije svidelo. Lice kao da mu se skroz promenilo kad sam rekla Lenka.Znaš, rekla bih da su mu se skupile suzice u očima, ali nisu, sigurno sampogrešila. Što bi čika Daki plakao? I onda je zaćutao i ja više nisam znala štada kažem. Sigurno da mu je bilo neprijatno, jer je tad ustao i rekao mi da morada ide, poljubio me je u glavu i rekao: „Izvini se mami za ovo, hoćeš li?" i jasam samo klimnula glavom. Baš mi je bilo žao mama. Baš sam nikakvo društvo.."

„Nisi sunce moje. I ime ti nije ružno!" pripretih joj.

A onda je zagrlih jako i iza njenih leđa potekoše suze. Suze za oproštaj.
Ja sam tebi oprostila, nadam se da ćeš I ti meni oprostiti što sam ostvarilaono što sam ti jednom rekla da će Lenka jednog dana doći, I da ću je gledati urukama nekog drugog tebe. Setila bih se tebe svaki put kada bi mu se zatrčalau zagrljalj, kada bi je bacao do plafona I noću je uspavljivao.
Svaki izgovor njenog imena, u meni je sve dublje urezivao sećanje na tebe. Aliuspela sam, istrajala sam, a ti.. ti si ostao kukavica.