Poslednja želja mog oca

PROLOG

IRIS VAN HORN

Tup udarac nečega o tlo prene me iz sna. Momentalno otvorim oči i ugledam svog dečka zanemelog i zbunjenog, a moj telefon pored njega na podu. Pospano izgovorim njegovo ime te ga tako navedem da me pogleda. U očima mu se prikazaše na desetine mračnih emocija, od tuge do besa. On lagano sede do mene ne sklanjajući pogled sa mog. Pridignem se sedajući tako do njega, noge prebacim preko njegovog krila, a dlanom prekrijem njegov ohrabrujući ga. Nisam želela da ga pritiskam, znala sam da šta god ga je uznemirilo, reći će mi čim bude spreman na to. Skot je takav, treba mu vremena da složi reči u glavi pre nego što ih izgovori kada je nešto loše u pitanju, ali nikad mi ništa ne bi prećutao. Nisam sigurna nakon koliko je progovorio, par minuta pretpostavljam, ipak meni se iščekivanje činilo puno duže.

-Iris... Kancelarija tvog oca jutros se zapalila- ovim rečima naježi mi svaki milimetar kože. Htela sam da ga pitam je li moj tata dobro ali nisam mogla da izustim ni glasa. Oči su mi već bile mokre i ne znam kada je Skot ustao, samo sam ga videla ispred sebe sa čašom vode kojom sam se ubrzo zamalo ugušila.

-Ali on je dobro? Zar ne, Skot? Reci mi da jeste!- znala sam da nisam u pravu, nije morao ništa da mi govori, nije morao ni da bolno polako odmahne glavom što je uradio. Njegove oči govorile su i više nego dovoljno.
-Mrtav je?- više sam oblikovala usnama nego izgovorila, reči nisu htele napolje. Samo je klimnuo glavom i zagrlio me jače nego ikada. Možda baš onako kako me je tata grlio kada je mama otišla tamo gde je sada i on.

Imala sam samo sedam godina tada. Devojčica srećna zbog polaska u školu. A onda devojčica čiju je sreću odnela voda. Nikad nije otkriveno šta se tog dana dogodilo ali telo moje majke nađeno je u reci, a obdukcija je kao razlog smrti navela davljenje. Ona je bila izvrstan plivač.

Jecala sam u njegovim rukama dok alarm za polazak na predavanja nije zazvonio. Naravno da nisam imala nameru da idem sada tamo, ali želela sam da Skot ode.
-Zakasnićeš- prošapućem mu u rame.

-Preskočićemo danas predavanja lutko- rukom mi je prelazio preko leđa umirujući me. Prijalo mi je što me grli, što je uz mene, jer volim Skota. Ali nisam volela da plačem pred drugima, pa čak ni pred njim. Jednostavno sam takva bila još od malena.

-Volela bih da budem sama, molim te Skote, a i moraš da hvataš beleške- klimnuo je glavom nekoliko puta i tiho uzdahnuo. Nije mu se svidelo to što me ostavlja u ovakvom stanju. Ipak, znao je da kada sam nervozna ili tužna volim da se osamim i poštovao je to.

-Ako ti budem potreban, zovi- nežno spusti usne na moje čelo pre nego što ode.
-Sudario sam se sa poštarom. Piše da je za tebe- podignem glavu sa jastuka i ugledam paket u rukama mog tužnog plavušana. Ostavi mi ga pored kreveta, još jednom poljubi u čelo pa izađe. Zanimalo me je šta je to ali nisam imala snage ni za šta. Samo sam sklopila oči zaustavljajući novu navalu suza. Iako sam pokušavala, nije bilo šanse da zaspim, a ni da skrenem misli sa svih uspomena na vremena provedena sa tatom.

Voleo je da me vodi u lov. Sećam se kada mi je prvi put dao pušku u ruke. Osećala sam se tako odraslo, a tata je bio ponosan na mene iako sam uveliko promašivala. Nije mi trebalo dugo da uspešno ulovim svoju prvu divlju svinju, a onda me je naučio kako da je pripremim u divljini pa smo je zajedno pojeli. To mi je verovatno bio najslađi obrok u životu, iako je meso bilo prilično žilavo. Voleo je da provodi vreme sa mnom, u divljini. A i ja sam. Mali osmeh mi se pojavi na licu dok se prisećam dana kada sam uplašila oca više nego ikad. Imala sam možda desetak godina, poveo me je sa sobom u šumu i dok je pripremao šator za spavanje, ja sam se popela visoko, među krošnjama drveta. Nisam se odazivala na njegove pozive i pomislio je da me je izgubio. Uvek sam bila nestašno dete, ali on je bio ponosan otac.

Obrišem suzne oči rukama i razbistrim vid. Radoznalost preovlada te uzmem onu kutiju u ruke i pažljivo je otvorim. Na njoj, osim mog imena i adrese nije bilo ničega više, ni imena pošiljaoca, ničega. Namrštim se na njen sadržaj, neshvatajući ništa. Doktafon? Nekoliko karta... ili možda mapa? Raširim kartu na krevet i zagledam se. Ne razumem... baš ništa. Tu je karta sveta, neka mesta su obeležena. I još nekoliko manjih karti na kojima su samo neki delovi sveta. Uzmem diktafon u ruke i pretisnem start. Zanemim kada jasno prepoznam glas svog oca.

Ako ovo slušaš, sigurno sam mrtav. Ali ne plači Iris, važi? Ti si tatina hrabra devojčica.

Nasmešim se na njegove reči, a oči mi se opet napune suzama.

Pistoji nešto što ti nikada nisam rekao, a od malena te spontano pripremam. Objasniću ti ukratko. Potrebno mi je da pratiš kartu i moja uputstva dok ne dođeš do zaokruženog mesta. Potom ga uništiš. Trebaće ti dosta vremena, truda i hrabrosti. Takođe je i vrlo opasno. Dobro razmisli želiš li ovo, tata je svakako ponosan na tebe, i voli te. Odgovori na sva pitanja koja sada imaš ukazaće ti se sami vremenom. O i da, ako odlučiš da kreneš, bolje to uradi što pre. Zbogom Iris.

Šokirano pogledam u kartu, šta je, dođavola, sve ovo!? Tatina poslednja želja? Bez i da razmislim o svemu, uzmem ranac i krenem sa pakovanjem. Samo najvažnije, četkicu i pastu, malo odeće, stvari poput šibica, dvogleda, kanapa...
Stanem pred ogledalo i svoju dugu, smeđu kosu upletem u pletenicu kakvu mi je tata uvek pleo. Obučem udobne crne helanke i majicu iste boje, izgleda da ću morati da preskočim tatinu sahranu... I taman kad sam pošla da uhvatim kvaku sa rancem na leđima, setim se. Skot, fakultet, moji prijatelji... Uzdahnem i dohvatim papir i olovku. Mrzim sebe zbog ovoga.

Skote, tako mi je žao, jako, jako žao! Ne mogu da ti objasnim. Nisam pobegla od tebe, nisam te zato poslala na predavanja, zaista nisam. Nemoj da me tražiš, u redu? I obećavam da ništa loše sebi neću da učinim. Ne znam kada i da li ću se vratiti. Nadam se da ćeš mi jednog dana oprostiti, zbog sebe. Nastavi sa životom bez mene, volim te. Tvoja Iris.

Obrišem suzu iz oka i krenem taksijem do aerodroma. Prateći ovu mapu, samo do mesta gde počinje igra promenila sam tri aviona. Da ne pominjem broj autobusa, vozova i taksija. Dovoljno je reći da je od dana kad sam ostavila sve i krenula na put do sada prošla cela nedelja. I to da sam upravo okružena visokim drvećem, potpuno sama. Već satima hodam po ovoj... džungli? Noć je pala. Pokušavam da pratim mapu ali nemam pojma ide li mi, sve je tako isto. Pored svega, i mračno. Nisam sigurna ni ima li ovde divljih životinja. Mora da ima. Učinilo mi se da čujem zavijanja ali se ipak nadam da umišljam. Prestravljena sam do srži.

-Iris. Očekivao sam te- nepoznati, dubok, muški glas iznenada se oglasi iza mene...

--------

Paa, šta kažete? ^^

Prolog je kratak, prvo poglavlje imaće nešto više od 3800 reči i biće objavljeno kroz par dana, uživajte u praznicima :)
Hristos vaskrse! <3