Slomljeno srce

Prvo poglavlje

Papir, polu-prazna casa crvenog vina i tamno mastilo. Moji najverniji prijatelji, od kada me je on napustio. Mrak, lagana muzika koja me Jos vise primorava na razmisljanje. Sedim za radnim stolom, pokušavam da iskontrolisem svoje misli i napisem nesto. Laganim pokretom ruke uzimam casu i ispijam gutljaj vina, nasmejem se jer sam konačno smislila dovoljno kompetentnu recenicu kojom cu poceti svoj roman. Belinu papira prikriva plavetnilo mastila, i tako su se recenice nizale. Neka sila je postajala u meni, znala sam da ce ova knjiga uspeti.
Praznila sam dusu, ti tragovi tuge, bola, samoce, pretvarali su se u reci.

Pokušavala sam da na taj nacin olaksam sebi. Bila sam ubedjena da ce mi biti lakše, toliko ispisanih reci za jedno veče, nemo sam gledala u papire na stolu i prosto sama sebi nisam verovala. Toliko emocija je vladalo mojim telom, toliko toga sam sve vreme potiskivala u sebi.
Zapisala sam jos jednu rec i stavila tacku na to famuozno prvo poglavlje. Odlučila sam papire i popila poslednji ujedno i poveci gutljaj vina. Zastala sam na trenutak, i nasmejala se u sebi, bila sam toliko ponosna na sebe. Raspoloženje mi pokvari pesma koja počinje u tom trenutku, Bojan Tomović - Nisam te zaboravio.

Ma slusam te i ne verujem 
da si stvarno ti 
samo ne znam broj moj novi 
sad odakle ti 

Ne mogu ni da te lazem 
da svejedno je 
ali mogu da ti kazem 
sada sam kod nje 

Ref. 
Nisam te zaboravio 
ali vec sam umoran 
da ja tebi kazem ne 
dosao je i taj dan 

I opet, opet sve ispočetka. Opet se setim nas, mene i njega. Govorili su za nas da smo lep par,verovali su da ce to nase trajati. Kao da mi neka strela probode srce i raznese ga na sitne komade kada se setim koliko smo se voleli, ili bolje receno koliko sam ga volela, mozda on nije osećao u toj meri koliko sam ja.

Bio mi je oslonac, podrška, rame za plakanje. Njegovo rame je bilo moj dom. Najsigurnije mesto njegov zagrljaj. Lek koji je mogao da zaleči sve bio je njegov osmeh. Najlepši momenti bili su oni koje smo zajedno proveli, bilo da su to setnje, ona nasa kasna dopisivanja, dok smo bili klinci, nasa duga kafenisanja, jutarnja izležavanja, vecere, nasa zajednička letovanja, sve one slike na kojima smo bilo nasmejani.
Bilo je lako spakovati sve uspomene u kutiju i baciti u stranu, ali kako odstraniti misli iz glave, kako !?

Cesto uhvatim sebe kako nesvesno razmisljam o našoj prošlosti,  pa ostanem tako pogubljena sa svojim mislima. Pesme na radiju su se menjale jedna za drugom, obrisala sam maramicom suze sa obraza koji su već goreli od plakanja.

Ustajem od stola i koracam polako ka prozoru, zabavom glavu , hladan vazduh me osamari. Nebo je bilo ispunjeno sitnim, iskricavim zvezdicama.  Kroz glavu mi je prosla recenica ' I veceras spavamo pod istim nebom.' , vec u sledećem trenutku pomislim da samnom nesto nije  uredu. Uputim se ka kupatilu, istisiram se, obavim veverica higijenu i ususkam se u krevet.

Nekada sam jedva čekala da zaspim ususkam u njegovom zagrljaju, Obožavam sam da delimo jastuk, pokrivač. A sada sam se borila sa hladnim krevetom, cuveno njegovo mesto u krevetu je bilo hladno, njegova krupna,misicava ledja zamenio je jastuk.

Pokušavam da 'prebrojim ovce' u glavi kako bih sto brze zaspala,ali mi nije bas poslova za rukom, opet me je sve savladalo. Cinilo mi se da se ceo svet stusio na mene. Jastuk koji sam cvrsto drzala je već bio okupan mojim suzama. Vise se i ne svane kada sam se tacno uspavala, to plakanje me je umirilo i zaspala sam.

Dragi moji, znam da sam vec započela dve knjige koje jos uvek nisam zavrsila, ali jednostavno, te duge pauze ucinile su svoje i ostace na tome, ako se desi povratak inspiracije zavricu, a desnice se sigurna sam.
Zelim da ciljem vasa misljenja sto se tice ovog kao uvoda..