"Nikolija, zakasnićeš u školu!"
"Dolazim!"
Brzo siđem dole, pozdravim se sa tetkom i pitam ja za brata, ali on je već otišao i nije se ni potrudio da me sačeka. Zanemarim to i za manje od minut nađem taksi koji me je odvezao do škole.
"Nikolija!"
"Anastasija!"
Zagrlimo se.
"Mesec dana te nisam videla. Moji su odlučili da još nedelju dana ostanemo, ali sada sam tu i tako mi je drago što te vidim."
"Mila još uvek nije došla?"
"Znaš Milu i njeno spremanje za školu."
Uputimo se prema ulazu u školu, a onda u učionicu koju smo iznenada promenili i primetim da su se ostali učenici smestili i da je jedna klupa u sredini za Anastasiju i mene bila slobodna, pa smo sele i nisam mogla, a da ne primetim novog učenika koji je sedeo u poslednjoj klupi do prozora.
"Anastasija, ovo je novi učenik?"
"Da, i zove se Stefan."
"Već si mu saznala ime?"
"Znaš kakva sam."
Okrenem se prema njemu i Stefan me pogleda, a jal prekasno sklonim pogled.
"Sada ću da mu se javim."
Okrenula je glavu prema njemu, mahnula mu, a on joj se nasmešio i uzvratio isto.
"Dragi đaci, dobrodošli nazad. Nadam se da ste sada zreliji i da nećete praviti haos. Da li se slažeš sa mnom, Nikolija?"
"Da, ali ne mogu da Vam obećam."
Četrdeset pet minuta kasnije se završio prvi čas gde nam je razredni pričao o tome kako je treća godina teža od druge i da ćemo imati puno težih predmeta, ali se i Stefan predstavio i rekao da se tek preselio u Beograd i da planira ovde da završi srednju školu i fakultet.
Krenem da ustanem sa stolice i da uzmem mali ranac sa klupe, ali se sudarim sa Stefanom i sve što mogu da uradim jeste da se zahvalim što se to desilo.
"Izvini."
"Sve je u redu."
Rekao je kroz smeh.
"Ti si Stefan, zar ne?"
"A ti Nikolija?"
"Kako znaš?"
"Razredni je izgovorio tvoje ime na početku časa, a i sve vreme si pričala sa svojom drugaricom iz klupe koja je izgovarala tvoje ime."
"Ona ne zna da stane sa pričom, ali nemoj da joj kažeš da sam ti ja to rekla."
Osmehnuo se.
"Hoćeš da izađemo malo u dvorište?"
"Može."
Izađemo iz učionice koju napuštamo samo na pet minuta, a onda sednemo na klupici koja je bila najbliža.
"Možda si htela da budeš sa drugaricom."
"Otišla je po užinu."
"Čuo sam da će biti neka proslava večeras."
"Slave početak škole svake godine i mislim da smo jedina škola koja to radi.
"Dolaziš?"
"Dolazim."
Osmehnemo se jedno drugome, pa uđemo u učionicu i krenem da glumim kao da mi nije stalo do toga što sam pričala sa momkom koji je lep, zgodan i jedini koji mi je zapao za oko. Sati su prolazili, došla sam kući, spremila se za večeras i vratila se u školu.
"Devojko!"
"Mila!"
Zagrlimo se.
"Danas ti nisam rekla koliko si mi nedostajala."
"I ti si meni."
"Bila si sa onim dečkom na malom odmoru?"
"Samo smo se upoznali."
"To je sve?"
"Ista si Anastasija."
"Dobro."
Nadurila se, a ja se odmah setim kako da joj vratim osmeh na lice. Stavim svoju ruku preko njenog ramena i približimo se stolu sa pićem.
"Hoće li moja drugarica da popije nešto?"
Pogledam u Stefana koji dolazi, pogledi nam se sretnu, nasmeši mi se, a ja uzvratim isto i ne mogu ništa, a da ne nastavim ćaskanje sa Milom. Kako su sati prolazili, meni je sve više i više bilo hladno, pa sam se setila da imam duksericu u svom ormariću. Javim Anastasiji i Mili da idem po duksericu, prođem praznim hodnikom škole, te stignem do svog ormarića. Kada uzmem duksericu, zatvorim ormarić i ugledam nepoznatog momka koji je bio naslonjen na ormarić pored mog.
"Sviđa ti se moj brat?"
"Izvini, ali ne poznajem tvog brata."
"Ne znaš učenika Stefana koji se sada doselio?"
"Ti si mu brat?"
"Jesam. Priznaj da ti se barem malo sviđa."
"Ko si ti?"
"Aleksa. Drago mi je, Nikolija."
"Volela bih da nisam naletela na tebe."
"Polako, devojko, neću te ujesti."
"A i šta tebe briga?"
"Baš se i ne podnosimo."
"To nije moj problem. Kako znaš moje ime?"
"Ceo dan špijuniram Stefana i tebe."
"Makni se."
"Gospođice, hodnik je veliki. Imate dovoljno prostora da prođete."
"Nerviraš me."
Pođem, ali me zaustavi njegov glas. "Drago mi je da sam te upoznao, Nikolija."
Iznervirano izletim iz škole, te priđem Anastasiji i Mili.
"Šta se desilo?"
"Pojavio se Stefanov stariji brat. Postavljao mi je pitanja da li mi se sviđa Stefan."
"Ti si rekla da?"
"Nisam ništa rekla."
"Trebala si da mu kažeš."
"Nikolija, imaš minut?"
Okrenem se prema Stefanu.
"Imam koliko god vremena ti treba."
Krenem sa njim u šetnju i nadam se mirnom razgovoru.
"Izgubila si se na trenutak."
"Otišla sam po duksericu."
"Trebalo bi da mi kažeš više o ovoj školi i profesorima da bih znao šta me čeka."
"Naravno da hoću, ali možeš li da mi odgovoriš na jedno pitanje?"
"Naravno."
"Ti..."
Zaustavim se čim čujem dobro poznati glas.
"Slatki moj brate!"
Stefan se okrene.
"Aleksa?"
"Čudi me što si mi zapamtio ime."
Okrene se prema meni.
"Ćao, Nidžac."
"Nju ne diraj."
"Znaš da neću da diram tvoju buduću devojku."
"Sveznalico."
"Budalice."
"Udariću te."
"Usudi se."
Stefan povisi ton na nas i onda se zapitam zašto se svađam sa njim kada ga ne poznajem i ne želim da imam kontakt sa nepoznatim ljudima.
"Ona je prva počela."
"Ti si se prvi pojavio i sve upropastio!"
"Šta sam upropastio?"
"Prvi dan škole."
"Nije me briga za vašu školu."
"Pretpostavljam da si nekoliko puta ponavljao razred."
"Budalice, stariji sam od Stefana i tebe. Nemoj mnogo da pričaš."
"Aleksa, idi."
"Dođi kasnije malo da razgovaramo. Mesecima te nisam video."
Aleksa mi ponovo namigne i dođe mi da ga gađam kamenom, ali nisam.
"Nije moje da se mešam, ali da li ste bili u svađi?"
"Nismo bili, već smo još uvek, ali on uvlači nos gde mu nije mesto. Uvek je govorio kako je bolji od mene i da treba da budem ljubomoran na njega."
Stavim ruku na njegovo rame.
"Ne slušaj ga. Svako je poseban na svoj način."
Nasmešio mi se, a onda približio nekoliko koraka.
"Hvala ti za danas."
"Hvala tebi."
Jos više mi se približio, a onda spojio svoje usne sa mojima, a ja osetim leptiriće u stomaku i činjenicu u glavi da mi se Stefan sviđa. Ljubimo se nekoliko trenutaka, a onda se odvojimo i nasmešimo jedno drugome i sve ovo je ličilo na ljubav na prvi pogled. Sutra ujutru sam ustala, spremila se, krenula u školu, stigla i bila zamišljena ceo prvi čas. Razmišljala sam o Stefanovom bratu koji je ostavio loš utisak i smeta mi njegova pojava.
"Nikolija, zvonilo je. Jesi li dobro?"
"Naravno."
"Ceo čas si bila zamišljena."
"Razmišljala sam o nečemu."
"O čemu?"
"Nebitno."
"Možda si se zabrinula zato što Stefan nije došao u školu."
"Doći će."
"Razmišljaš o poljupcu?"
"Da."
"Verujem da nije zaboravio."
Slegnem ramenima, te uzdahnem.
"Idemo u dvorište."
Izađemo na svež vazduh i ugledam Stefana kako izlazi zajedno sa Aleksom iz auta. Nisam očekivala Aleksu, ali srećna sam što vidim Stefana.
"Hej."
"Hej."
"Ćao, budalice, drago mi je da te ponovo vidim."
"Začepi."
"Nemoj tako. Od kako smo se sreli sinoć, tolika mi je želja bila da pođem u školu, ali ne mogu zato što sam stariji od vas."
"Zašto si ga poveo?"
"U školi mi traže potpis odrasle osobe, a pošto je on odrastao..."
"On tebi liči na odraslu osobu?"
"Majka me je rodila sa ušima."
Oglasi se sveznalica sa još većom nadom da ću pući od nerviranja.
"Samo da potpiše jedan papir i otići će."
"Šta ako želim da ostanem i da muvam Nikolijine drugarice?"
"Neće ti se svaka nuditi."
"Vidi je što ima jezik."
"Mama me je rodila sa jezikom."
"To je očigledno."
Prevrnem očima i prebacim pogled prema Stefanu.
"Sve je u redu?"
"Nisi bio na prvom času. Zabrinula sam se."
"Mislila si da posle onog poljupca više neću hteti da te vidim?"
"Možda."
"Posle tog poljupca si mi samo bila u mislima."
"Mislim da ću se rasplakati ako ne budem ušao u školu za manje od minut. Devojčice plava, hoćeš li mi pokazati ulaz?"
Upitao je Anastasiju, a ona je bez protivljenja prihvatila.
"Idemo i mi?"
"Čekaj."
Povučem ga za ruku i poljubim ga.
Za danas je škola gotova, a Stefan, Anastasija, Aleksa i ja sedimo u najbližem kafiću. Mislila sam da će Aleksa otići da nahvata nekoliko devojaka, ali izgleda da će moju najbolju drugaricu.
"Šta mislite o tome da dođete kod mene večeras?"
Stefan se složi, ubrzo i ja, a onda pogledamo u Aleksu koji gricka plastičnu kašičicu i bulji u konobaricu.
"Aleksa, prestani da buljiš u konobaricu."
Rekao je Stefan, on se trgnuo, pogledao u mene, nasmejao se i prihvatio ponudu iako nije ni čuo o čemu se radi.
"Odlično. Dozvolićete mi da obavim jedan telefonski poziv."
"A mi bismo mogli da krenemo, Nikolija?"
"Naravno."
"Onda idem da platim."
"Ova konobarica me tako podseća na..."
Pogleda me, nasmeje se i ne završi rečenicu.
"Zašto si se nasmejao?"
"Nešto sam se setio."
Ponovo se nasmeje, a ja se okrenem prema konobarici koja je služila ostale ljude.
"Nije valjda da ti ova konobarica liči na mene?"
"Pa lepa je."
Progutam knedlu i više ništa ne kažem.
"Nikolija, idemo? Aleksa, dođi večeras, biće bolje."
"Neću te izneveriti, brate. Ćao, budalice."
Ne uzvratim mu isto, već na izlazu počnem da grdim Stefana.
"Dozvolićeš mu da me zove ovako?"
"Mislim da je slatko."
"Ali meni se ne sviđa."
"Ali meni se sviđa, budalice."
Nekoliko sati kasnije smo po dogovoru došli kod Anastasije, jeli, pili, zezali se i bilo je zabavno. Nakon večere smo Stefan i ja seli na kauč i gledali neki kanal, a Aleksa i Anastasija su prali sudove.
"Možeš li da nam pomogneš, Nikolija?"
"Zašto me teraš kada ne radiš sama?"
Upitam je dok ustajem sa kauča.
"Pričala si o meni?"
Aleksa se pojavi sa krpom u ruci.
"Moram kada nemam o čemu."
"Idem da se javim na telefon, a vi počistite već jednom."
Anastasija izađe iz kuhinje, a ja ostanem sa Aleksom koji uzima prljave tanjire i stavlja ih u mašinu za pranje sudova.
"Ja ih stavljam u mašinu, a ti ih posle brišeš."
"Tvoj posao je lakši."
"Zato što sam stariji."
"Kakve to veze ima?"
"Ne mogu da stojim na nogama."
"Ti bi samo da si u krevetu?"
"Ti si jedina osoba koja zna šta volim, ali zaboravila si da volim kada nas je dvoje u krevetu."
"Ne zanima me, Aleksa."
"Znaš mi ime."
"Nemoguće je da ga ne zapamtim kada želiš da budeš u centru pažnje."
"To je još jedna stvar koju znaš o meni, a da me čak nisi ni lepo upoznala."
Umorno legnem na kauč kada završim sa sudovima, a onda osetim težinu na svojim nogama i zbog bola ih odmah izvučem.
"Gledaj gde sediš!"
"Izvini, budalice, nisam hteo."
Pogledamo se, a u gledanju nas prekine Stefan.
"Jeste li završili?"
"Hvala na pomoći, brate."
"Izvinite."
"Izvini neće pomoći."
"Uz njega si, Nikolija?"
"Da."
"Vau, Nidžac."
"Šta je sada?"
"U pravu sam."
"Samo ovaj put."
