INCIDENT

13 4 0
                                    

" Ljubav je divna stvar koja i ne kuca tako često. Zato, kada kuca, potrudi se da otvoriš vrata"

Rejčel Sorenson bila je tipična srednjoškolka. Njen život je bio ispunjen školskim zadatcima, društvom, zgodnim dečacima, šopingom... Ničim što bi joj nagovestilo da će se desiti nešto što će njen voz ustaljenosti katapultirati iz šina.

24. maj 2018.
  *POV Rejčel

Tin-tintintin-tintin-tin! Ah! Taj prokleti alarm!  Jedva podižem glavu i rukom nehajno udaram budilnik. Bezuspešno... "Ama, umukni više glupavi komadu plastike!" Nekako sam uspela da ga podignem i zalupim nazad na zid ispred prozora. Konačno otvaram oči. Posle nekoliko sekundi treptanja, uspravljena u krevetu, najzad fokusiram vid. Ustajem i dugo se protežem na divnoj, toploj sunčevoj  svetlosti. I dalje sanovna, vučem se do kupatila. Svojim srebrnim češljem posutim crnim cirkonima raščešljavam svoju veoma zamršenu ravnu kosu. Ovaj češalj mi je jednan od najomiljenijih predmeta. To mi je jedna od retkih preostalih uspomena na baku i deku, na bezbrižne dane detinjstva provedene sa njima na farmi, i duge nezaboravne igrarije sa komšijskom decom.  Sada kada moja crna kosa ponovo izgleda svilenkasto i glatko, nanosim sasvim malo sjaja na moje rumene usne. To što imam tako crne i tamne trepavice lišava me napora nanošenja maskare. Zaista, oduvek su mi savršeno isticale moje krupne plave oči. Da, ironično, zar ne? Kada bi me neko pogledao sa leđa pomislio bi da imam oči tamnije od uglja. A zapravo nisam upoznala osobu sa svetlijim očima od mojih. Mnogo više budna i mnogo bolje raspoložena, vraćam se u svoju sobu. Oblačim svoju najdražu majicu sa simpatičnom glavom pande, najudobnije tričetvrt farmerice sa tregerima i obuvam crne starke. Znam, iako sam visoka svega 157cm užasavam se svake vrste obuće sa visokim potpeticama. Ni sama ne znam zašto, ali kosu vezujem u dve punđice i učvršćujem ih trakicama sa gumenim pandicama. Jutros i sama sebi ličim na pandu.  Nemarno nabacujem svoj maleni ranac na levo rame i silazim u prizemlje. Nalazim tatu u kuhinji, oslonjenog na radni deo sa velikom šoljom vrele kafe u ruci. Mama verovatno opet radi obe smene u Urgentnom centru. " Jutro!", uzvikujem mu još sa vrata i ljubim ga u obraz."Dobro jutro, Rei!" Da,nisam spomenula da me gotovo svi gotovo uvek zovu Rei. Skoro da se plašim svog punog imena, jer kada ga neko izgovori znači da je veoma ljut na mene. Prilazim slavini, punim čašu osvežavajućom hladnom vodom i posmatram svog oca. Stoji malo povijeno, verovatno zbog toga što većinu vremena provodi za računarom ili laptopom, jer je programer. Dobra stvar kod njegovog posla je to što ga obavlja kod kuće kada i koliko to on želi.  Njegova kovrdžava smeđa kosa je jutros posebno razbarušena i raščupana. Podiže pogled sa šolje, a njegove čokoladne oči sijaju ljubavlju. Ponekad se pitam kako se toliko fizički razlikujem od svojih roditelja. Mama je visoka plavuša a i tata je preko 180cm."Mama danas radi obe smene tako da ćemo doručkovati pahuljice, a za ručak KFC piletina. Može?" "Naravno" Otvaram frižider i vadim mleko. Tata trljajući podočnjake ispod naočara traga za našim omiljenim čokoladnim pahuljicama. Mama, kao zdravstveni radnik, šizi oko našeg načina ishrane kada ona nije kući, ali bolje i tako nego i bilo koji tatin urnebesni pokušaj kuvanja. Obično se smiri kada se seti tatinog fiaska sa graškom. Doručkujemo u tišini, oboje obuzeti salasnim ukusom čokolade.
"Planiram da posle odem na džoging,ali  da li možda želiš da te odvezem do škole?" "Ne,uredu je. Dan je baš lep, pa ću prošetati do škole sa Dženifer.", glasio je moj odgovor.

☆○☆

Istrčavam iz kuće brzinom svetlosti, znajući da me već sada Dženifer čeka na  drugom kraju ulice, ljutito cupkajući, sa spremnom bukvicu o mom stalnom kašnjenu. Ali šta ja tu mogu?! Vreme mi se ujutru podsmeva i namerno juri napred. Naravno, nisam zaboravila da pozdravim staru belu sovu koja živi u drvetu breze kraj mog prozora od kako znam za sebe. "Hu-hu", rekla sam imitirajući sovu. Jutros nije odgovorila. Samo je provirila svojom debelom glavom iz rupe unutar debla. Nastavljam da trčim..  I eto je...  Kod trafike, tapka nogom, prekrštenih ruku. Dženifer, baš kao što sam je zamislila.Njena  plameno riđa kosa, danas ispletena u jednu kiku i prebačena preko ramena dodatno naglašava njenu nervozu. "Rei, Rei, Rei... Još jedna priča o vremenu koje ubrzava?"
"Ćao, Dženi! Pa već sve znaš..." Nasmejala je se i dalje prekrštenih ruku. "Hajde, ako  zakasnimo na hemiju, gđa. Banket će nas ubiti, a ja ću onda ubiti tebe" "Hahaha! Važi, idemo."

☆○☆

Dok smo "slušali" nimalo zanimljivo predavanje gđe. Banket o oksido-redukciji, švrljkajući po svojoj svesci, osetila sam da me neko posmatra. Bukvalno sam osteila. Nije bio to onaj  strašan osećaj kada ste sami napolju kasno uveče. Ne, ostila sam kako me neko posmatra prijateljski, zaštitnički. "Ko gleda u našem pravcu?", rekla sam čuknuvši Dženifer laktom. Nakon nekoliko sekundi okrenula se lagano.
"Hmmm... Većina igra igrice. Eni Markson naravno zapisuje, hmm... Čekaj malo! Nah, naravno Itan Stomhlov. Ali on stalno gleda u tebe." Itan i ja samo se "zvanično" muvamo. On mi se stvarno sviđa, ali mi se nesviđa njegovo društvo. Suviše grubijana i pobegulja. A i on se sviđa Emiliji Bronkis. Prelepoj, najpopularnijoj, i apsolutno najzlobnijoj devojci u školi." Hej, onaj mali Blerov... On povremeno baca pogled... Baš u te tvoje bunđice.", reče Dženi kroz smeh. "Ma daj! Ne zavitlavaj me!" Toni Bler. Nije da je  ružan.  Zapravo, on je jedan od najlepših dečaka u našoj školi. Ima divne tamnoplave oči sa nekakvim zlatastim iskricama.  Kao lapis lazuli!A njegova kosa...  Mešavina zlata, bakra i bronze... Niko ga nije gotivio, verovatno jer se držao po strani i gotovo ni sa kim nije progovarao. "Reeii! Reeii! Rejčel?" Dženi je konačno uspela da me dozove. Kada je napokon zadobila moju pažnju, nije mogla a da ne izvali : "  C c c Rei! Ne zaboravi na Itana!" " 'Oladi Dženifer! Samo sam se zamislila,okej?! Ti najbolje znaš koliko mi se Itan sviđa." "Da,da..", rekla je sarkastično, namerno napućivši usne.

☆○☆

Do kraja tog školskog dana osećala sam Tonijev topli pogled na sebi. Iako sam mislila da će taj osećaj proći posle zadnjeg zvona, ipak nije. Osećala sam taj pogled i na putu do kuće. Svakim korakom kao da mi je bio sve bliži. Par puta sam se osvrnula oko sebe. Nigde nije bilo žive duše. Veoma neobično za pola 2 po podne. Grobnu tišinu narušavalo je lepetanje jata golubova predvođenim jednim belim. Došla sam i do raskrsnice gde me je Dženifer jutros sačekala. Krenula sam da pređem ulicu kada je jato golubova utihnulo, kao da naglašavaju da će se nešto loše desiti. Korak, dva, tri... Iznenada sam ugledala ogroman crni džip koji je punom brzinom jurcao ka meni. Zatvorila sam oči.U glavi sam već čula sirene hitne pomoći. Začula je se  škripa  kočenja... Samo da ostanem živa... Samo da ostanem živa... "Hej curo, ti i tvoj pas, mičite se s' puta", zaurlao je vozač džipa. Pas?! Otvorila sam čvrto stegnute oči. Od smrtonosnog džipa delio me je samo ogromni snežno beli labrador. Njegova njuška, crna poput noći, skoro da je dohvatila prednji branik  džipa. "Izvinite.", rekla sam pokunjeno i konačno prešla ulicu. Vozač je promrmljao nešto što je zvučalo kao Kako god i nastavio put.
Kada se udaljio sela sam na ivičnjak i pomazila labradora. "Hvala ti! Ali, odakle si se ti stvorio? Da li si izgubljen?"  Tada sam primetila njegovu ogrlicu sa medaljonom. I to zlatnim?  Ko je to toliko bogat da psu daje zlato?!  Uzela sam medaljon svojim i dalje  drhtavim prstima. Na prednjoj strani bilo je ugravirano slovo T a na poleđini jedan znak srceta sa R.  "Verovatno te taj tvoj R mnogo voli, zar ne?" Pas me je pogledao u oči, liznuo po ruci i odjezdio niz ulicu. A ja... Ostala sam skamenjena... Taj pas... Imao je tamno plave oči sa zlatnim iskricama...

*POV TONI

Još jedan dan u toj dosadnoj školi. Kako mogu mirno da sedim dok ta dosadna stara gospođa trabunja o stvarima koje sada ne razume i nikada neće moći... Svaki proces oksidacije prati proces redukcije...  Bla, bla, bla...  Znam da ću sutra već imati novu ulogu, novog štićenika... Ipak joj je danas Sudnji dan. Tako je određeno... Ali za razliku od mnogih štićenika,  ONA mi nešto znači. Pitam se kako li će to izvesti. Da li će nekog smrtnika poslati da je ubije? Ili će namestiti sve kao da je nesrećan slučaj. Ja tu ne smem da se mešam. Kako danas izgleda slatko i nežno sam tim punđicama. Ona je još premlada... Ne, Toni, ne mešaj se!  Ona je još samo dete! Niko od mojih prethodnih štićenika nije umro tako mlad. Većina ih je nadživela 90-tu. Ali, zar nije moj posao da je štitim?!  Ipak,zar ja nisam njen Anđeo čuvar?

KRILATAWhere stories live. Discover now