"SAOBRAĆAJNA NESREĆA

"ZAŠTO MI JE OVO TREBALO!?"

Vozim se kroz ulice, osvijetljene velikim svjetiljkama. A daj, baš kada sam trebala da krenem, crveno svjetlo je zasijalo na semaforu. Osjetim kako je nešto lupilo od moj automobil te se nagnem kroz prozor i imam šta i vidjeti, neki momak, mojih godina se zalijepio na moje auto. Pokušam ga pomaći, ali čujem grub, ali ujedno i  vrlo oštar glas, kako tiho govori:
X: „Vodi me u bolnicu.“- nisam znala šta da radim te sam ga poslušala, pokušala sam da ga stavim u auto kada sam napipala nešto mokro, ali vrelo. Pogledam u ruke koje su već bile prekrivene njegovom krvlju. Nađem neki zavoj u autu te mu zamotam ranu. Počela sam voziti jako brzo, ponekad bih pogledala na njega da vidim kako je. Nakon nekoliko minuta, glava mu je već počela padati, te nisam znala šta da radim. Malo ga potapšem po glavi da se probudi i to mi je uspjelo. Istog trena razrogači oči i promrmlja
X: „Pazii!“- Treznem se i vidim auto u mojoj traci i nakon toga trubljenje vozila i mrak...
Budim se u olupini vozila prevrnutog naopačke koji se dimi. Stakla su polomljena pa izađem, uz naprezanje. Glava me užasno boli, vjerovatno od prevrtanja, jer nisam puno udarila u staklo. Vidim onog dečka koji je u dosta gorem stanju od mene te izvučem i njega. Pomjerimo se od auta oko 100 metara, nekako jedva, kad ono eksplodira. Ne mogavši više da se pomjeram, jedina mi je nada da će doći hitna.
Kroz maglu čujem zvuke sirene, ali oni prolaze sa druge strane guste šume koja je svojim granama opkolila ovo mjesto. Dosta opalog lišća mi se nalazi u kosi, te samim tim izgledam kao jedna od žbunova. Polako ustanem i dogegam se do ceste, prazne, bez žive duše na njoj. Šta sam učinila pa me Bog ovako kažnjava? Jesam li kriva što sam ovog momka htjela odvesti u hitnu? Hiljadu pitanja mi prolazi kroz glavu a ne znam šta da radim. Da li mi je trebalo uopšte da ono uradim, da li sam najveću grešku uradila toga dana? Mnogi misle da se toga dana ni ne sjećam ali sjećam se, i to dobro. Nezaboravna dan...Nezaboravna noć...
<FLASHBACK>
Šetala sam ulicama mračnoga grada, tugujući zbog nje, zbog jedine osobe koja mi je iole značila nešto u životu, zbog moje sestre. Roditelji me krive da sam je ja ubila, zato sada spavam kod rodice. Ne mogu da izdržim svaki minut, svaki sekund te poglede koji mi govore „ubila si je i za to ćeš ispaštati, nikada ti nećemo oprostiti“ ali ne. Mi smo imale ritual, svakog 7.7. u godini smo išle na kampovanje. Toga dana se zaputila u šumu, evo baš kao i ja, ali nije to bila normalna šetnja, to je bilo nešto, čudno. Cijeli dan je bila čudna, kao da se oprašta od mene, zauvijek. I oprostila se. Svi su se pomirili sa tim ali ja nisam, tražila sam je, pretražila sam svaki pedalj, svaki centimetar šume, ali, kao da je propala u drugu dimenziju. Šetala sam tako, razmišljajući o njoj, i već sam ušla u duboku, crnu šumu. Nisam se bojala, jer nije ni ona. Ali kao da mi je srce stalo, nešto me je presjeklo u dojnem dijelu stomaka kada sam osjetila hladnu ruku na svom ramenu. Okrenula sam se i...