Godine su prosle kao sekunde... gotovo neprimetno. Ni sam ne znam koliko tacno. Tri? Cetiri? Pet? Prestao sam da brojim, jednostavno nije imalo smisla racunati. Zapravo nista nije imalo smisla od kako je ona otisla... otisla i odnela sve dobro u vezi mene. Ostvarila je i moje najvece strahove. Toliko sam se bojao da me ne napusti, da kaze kako je nisam dostojan, kako ne zasluzujem biti u njenoj blizini. Zeleo sam da za nju postojim samo ja I da to traje vecno. Ta ista bojaznost i na neki nacin sebicnost me je terala na svakakve gluposti. Gubio sam kontrolu nad svojim postupcima ne znajuci da je njena tolerancija spala na nulu. Tacnije, dan kada sam saznao bio je dan kada je ostavila sve sto smo izgradili i odsetala sa njim. Mesecima sam je posmatrao, gledao kako gradi stabilnu vezu sa njim. Izgledala je srecno. Samo... nikada nisam uspeo da shvatim da li je forsirala ili je bilo istinski. I evo me sad, nakon par godina, sedim za mladenackim stolom, pokusavajuci da dobro odigram ulogu kuma na vencanju moje drugarice... nase drugarice. Zato sam za sigurno znao da ce i ona biti tu. Znao sam da cu posle toliko vremena, toliko neprospavanih noci, toliko pokusaja da stvorim sliku u glavi kako danas izgleda, konacno videti mog andjela, moju najlepsu devojcicu. Pogled mi je nepomicno uprt u ogromna ulazna vrata hotela. Srce mi je doslovno sislo u pete. Kada bi neko znao sta se trenutno odvija u meni, ostao bi u neverici na pomisao da me njena pojava i posle ovoliko vremena ovako dobro radi. Ispred mene stoji casa hladnog viskija ne bi li bar malo uspeo da ugasim ovu vatru koja struji mojim telom. I tek tako, glasan zamor je odjeknuo na ulazu. Zenice su mi se rasirile u mili-sekundi I pogled se prikovao na gomilu devojaka koje su lagano koracale ka sali. I pored velike buke, raznih glasova oko mene, muzike i svega ostalog, mogao sam da se zakunem da sam cuo nesto. Smeh... zvuk njenog glasa. Toliko je upecatljiv. Nisam je video, samo cuo, ali i to je bilo dovoljno da mi srce zatreperi. Potezem za casom osecajuci kako mi ljutkast ukus para grlo. I pre nego sto sam uspeo da vratim casu natrag desilo se ono od cega sam najvise strepeo, a opet sa istom dozom zelje jedva cekao. Uhvatio sam joj pogled. Na trenutak je samo zastala dok su me te zelene oci prodorno posmatrale. Nastao je utisak kao da se oko nas sve izbrisalo, kao da stojimo samo nas dvoje jedno naspram drugog bez odgovarajucih reci da prekinemo tisinu. A I sta bi rekli? Zapravo, toliko toga imam da joj kazem, samo ne znam da li bi vredelo. U momentu se sve vratilo... svaki sekund proveden pored nje, svako dobro jutro I laku noc, svaki trenutak kada sam dodirivao te punacke, mekane usnice, svaki cas neznosti, pa cak I svaki seks. Sve je u naletu palo pred moje noci. I kunem se da sam joj u pogledu video da upravo dozivljava isto sto I ja. Toliko snazno zelim da dotrcim sad do nje, da je zagrlim, da joj kazem koliko mi je jebeno nedostajala, koliko sam je godinama sanjao I zudeo za njom, za njenim usnama, za njenom kosom, mirisom koji podseca na breskvice, za tim savrseno isklesanim telom. Ali iz nekog razloga to se nije desilo, iz nekog razloga sam ostao ukopan u mestu i nisam mogao jebeno nista da uradim. A ona je samo tako stajala zbunjena nekoliko metara ispred stola za kojim sam sedeo, u prekrasnoj dugoj haljini boje lavande koja je savrseno isticala njene obline. Nisam se usudio prekinuti kontakt ocima, nisam smogao snage. Usnice su joj se blago pomakle kao da je htela nesto reci, ali ih je odmah ubrzo ponovo skupila, okrenula se i izasla napolje. Pogledao sam u svoje ruke koje su se blago tresle razmisljajuci sta dalje. Dodje mi da dotrcim do nje, prebacim je preko ramena i odvedem sto dalje od ovog mesta. Negde gde bi bili sami, gde bih je ljubio i grlio do besvesti i govorio joj koliko je jos uvek jebeno volim. Zasto ne mogu nista da uradim? Zasto ne mogu da ustanem sa ove stolice i dodjem do moje devojcice? Telo ne zeli da saradjuje. Pokusavam doci do daha, pokusavam se izboriti sa ovim osecajima. U grudima me svake sekunde sve vise steze, ne mogu vise. Suze prete da ce se skotrljati niz moje obraze. Boli, o koliko boli... boli gledati moju malu devojcicu kao ovako odraslu i zrelu zenu. Prosla je toliko toga od kako smo se zadnji put videli, znam da jeste. Ona ne stedi vreme. Izgradila je sebi zivot kakav je oduvek zelela... Karijera, kuca, prijatelji... sve je tu. A ja? Ja sam samo jos jedna nepotrebna karika koju je otkacila. Ni malo nije prijatno znati to. Ni malo nije prijatno znati da je sve sto smo isplanirali za nasu zajednicku buducnost ostalo sama uspomena zakljucana u nasim srcima. Zasto? Zasto je propalo sve? Zasto sam je pustio da ode? I zasto sada sedim ovde tupo gledajuci u zid secavsi se svega? Trebam otici do nje, definitivno trebam. Ustao sam naglo sa stolice i poleteo ka ulazu. Stajala je okrenuta meni ledjima obgrljena sopstvenim rukama zbog niske temperature napolju. Polako sam joj prilazio skidavsi kaput sa sebe. Pazio sam da ne napravim neki sum kako me nebi cula. Vetar je pirkao mrseci njenu dugu plavu kosu. Korak po korak priblizio sam joj se sto sam vise mogao. Cuo sam izdah koji pao sa njenih usana. Smogao sam snage da prebacim svoj kaput preko njenih sicusnih ledja istovremeno obavijajuci ruke oko njenog struka. Lice sam prislonio uz njen vrat upijajuci njen miris. Nije nista rekla. Oko nas je vladala tisina. Vrlo je dobro znala kome pripadaju ruke koje je trenutno grle. Niko se nije usudio progovoriti. Glava joj je bila spustena gledajuci u moje dlanove oko njenog struka. Na trenutak sam osetio dve kapljice na mojim prstima. Suze... ona place. U meni je sve buktalo, emocije su me preplavile, ruke su mi drhtale. Odjedanput se naglo okrenula ka meni i prebacila ruke oko mog vrata snazno me grljeci. Upitala me je jecajuci zasto sam joj dozvolio da ode, zasto je nisam zadrzao uz sebe, znam li ja koliko je ona skupo platila to sto me je ostavila... Nisam znao sta da odgovorim. Bojao sam se pustiti glas. Ruke su mi bile umrsene u njenoj kosi, lagano je mazeci. Pustio sam je da se isplace, da olaksa sve sto je skupljala godinama. Ne znam ni koliko dugo smo stajali ovako, izgubio sam pojam o vremenu. Lagano se odmakla od mene i dalje drzeci pogled ka dole. Podigao sam joj glavu i nezno prstima obrisao suze sa njenih obraza. Udahnula je duboko i oblizala usnice. Pogled mi je pao na njih.. tako rumene i slatke. Zelim ih, zelim ih okusiti jos jednom, zelim se izgubiti u njenom pogledu, zelim mrsiti njenu kosu, zelim da je opet ucinim srecnom. Toliko srecnom da pozeli da nikad nije otisla od mene. Trebam gledati u nju svaki dan, pokusavajuci joj udovoljiti sve samo kako bih cuo njen glasan smeh... najlepsi smeh na svetu. I da, to je bio odgovor na sve moje molitve. Jednu ruku sam prebacio na njen struk dok je druga mazila taj malecni obraz. Priblizio sam joj se skroz ne ostavljajuci ni milimetar prostora izmedju nas i nezno, ali sa puno emocija prislonio svoje usne na njene. Toliko zelje u samo jednom poljupcu, toliko neizrecenih stvari, toliko ponosa, tvrdoglavosti, inata. Sve je nestao samo jednim dodirom nasih usana. I tada sam znao... moja je.
Nella.
