Barabara's P.O.V.
Stigli smo u klub, bio je ogorman i veoma dobro sredjen. Svetlo je bilo prigušeno, a u vazduhu se osetila velika doza alkohola i cigara, smrt za moja pluća. Ali neće me to sprečiti da se dobro provedem. Polako smo koračali ka unutrašnjosti kluba,a tamo, u centralnom separeu čekali su nas ostali. Ekipa sa kojom ću od danas verovatno izlaziti dokle god sam ovde, u Barseloni. Prišli smo im, svi su gledali u mene, odmeravali me od glave do pete i gledali me sa čudjenjem, kao da sam zalutala. Shakira je shvatila da misle da sam neki poludeli fan, pa me je odlučila predstaviti.
-"Barb, ovo su Messi, Dani, Luis, Neymar..."- zašto mi je ovo ime poznato, imam osecaj kao da ga već od nekud poznajem. Zamislila sam se,a ubrzo zatim ponovo 'uključila'- "Ljudi, ovo je Barbara, moja prijateljica iz Brazila.''
Pozdravila sam se i rukovala sa svima- "Ćao ljudi, ja sam Barbara."
-"Mi smo mislili sa si neki pomahnitali fan."- rekao je, čini mi se da se zove Marc.
-"Da, primetila sam"- rekla sam sa osmehom na licu. Taman sam tražila mesto da sednem, kada mi se obrato taj Neymar.
-"Evo, sedi ovde pored mene."- rekao je i takodje se nasmejao pomerajući se kako bih meni oslobodio mesto.
-"Hvala."-rekla sam i sela pored njega.
Naručilii smo piće, još smo malo pričali, zezali se i smejali.. Polako smo se upoznavali. Shvatila sam da su veoma opušteni i zabavni. Takvi mi i trebaju, ne bi mi se svidelo da su neki namrgodjeni i tmurni. Iskreno nisam mislila da će biti tako jer nikoga ne znam i nisam znala da će atmosfera biti toliko opuštena. Na kraju je ispalo mnogo bolje nego što sam očekivala.
-"Oćemo na podijum?"- Pitao me je Neymar i pružio mi ruku dok je ujedno i ustajao.
Uhvatila sam ga za ruku i takodje ustala. Krenuli smo do podijuma, a sve vreme je vladala neka tišina.
-"Nešto si mi jako poznat, kao da te znam od ranije."- pitala sam ga iako nisam bila sigurna, do duše to sam uradila samo kako bih prekinula tišinu- "kao da te znam još od detinjstva"
-"Ha ha, ne verujem, setio bih te se sigurno. Dobro pamtim lica."- rekao je i nastavili smo da plešemo.-"A ti si vidim isto iz Brazila. Gde si živela?"
-"U Riu, blizu Copacabane"- odgovorila sam, a on je samo klimnuo. Nisam želela da kažem da sam iz Sao Paula jer sam tamo živela kao dete. -"Nego, koje si ti godište?''
-''Što, ti se zanimaš za mene?''- rekao mi je posprdno i samo se nasmejao.
-''Možda. Ne vidim da ti smeta.''- rekla sam takodje uz osmeh.
-'' Ne smeta mi, nisam to rekao.''- rekao je, a jos uvek je imao neki predivan osmeh na licu-'' '92. sam. Koje si ti?''
-'' A što, ti se zanimaš za mene''- rekla sam imitirajuci njegovu reakciju od malo pre-''Šalim se. Ja sam '93.''
-''Meni odgovara''- rekao je ne skidajuci osmeh.
-''Jel ti ikada skidaš osmeh sa lica?''- ponovo sam ga upitala jer sam primetila da uvek ima taj neki sladak osmeh na licu.
-"Neeee, smejem se i kada spavam, i kad se khm khm''- rekao je sarkastično-'' Ali skidam nešto drugo''- ponovo je progovorio i pogledao me nekim perverznim poglednom.
-''Kao prvo, odvratan si, kao drugo, neće ti to tako lako ici''- rekla sam a on mi se OPET nasmejao.
Još smo pricali, i zaista smo se zgotivili, kao frendovi, naravno. I on mi se možda još i najviše svidja od svih. Opet kažem, kao frend. Bilo je oko dva sata iza ponoći, a svi su bili mrtvi pijani, čak i ja. Zaista nisam verovala da će biti ovako dobro jer nikoga nisam poznavala, ali ispalo je mnogo bolje nego što sam mislila.
Neymar P.O.V.
Probudio sam se i ubrzo otvorio oči. Osećao sam da se neko pomera pored mene, kada sam se osvrnuo da pogledam ko je to, imao sam i šta da vidim, nisam mogao da verujem. Bila je to Barbara, devojka koju sam sinoć upoznao. A ona je ležala pored mene, želeo sam da budem siguran da se nije ništa dogodilo sinoć pa sam podigao glavu i opet sam imao šta da vidim, po podu je bila razbacana naša odeca, a na noćnom stočiću je stajala kutija kondoma. Ne, to se nije smelo dogoditi, koji sam ja idiot ja ne mogu da verujem. Hteo sam da se ubijem koliko sam glup. Kažu uvek gledaj svetliju stranu, ako ništa drugo, koristili smo zaštitu. Makar neću imati dete sa devojkom koju ne poznajem.
Ponovo se pomerila, mislim da se ovaj put budi, spustio sam se i pravio da spavam, ali je ona vrisnula što me je trglo. Otvorio sam oči i pogledao u nju bila je na podu i rukama je prekrivala svoje golo telo. Dap, bila je zgodna, jaako zgodna. Odmerio sam je od glave do pete, a na kraju sam video da se zarumenela i spustila glavu.
-"Ne gledaj!"- malo je povisila ton, a ja sam je naravno pošlusao i okrenuo. Čekao sam da obuče makar donji veš, da joj kažem da sam bio pijan i da joj se izvinim. A onda sam je čuo kako je zajecala. Na brzinu sam navukao bokserice i otišao do nje. Pogledao sam je, a potom i zagrlio.
-"Smiri se, biće sve u redu..."- govorio sam joj utešno, ali se ona trgnula.
-"Kako mozes to da kazes? A čekaj, da, ti si dobio ono što si želeo i sad te nije briga, a to što se ja ne sećam svog prvog puta i što sam prvi put to radila sa čovekom kojeg ni ne znam to nema veze, jel da?"- počela je glasno, ali je bila sve tiša, a na kraju joj je i glas malo pukao. E jebiga sad, napravio sam sranje i sam ću morati da se izvlačim.
-"Nije tako, čuj i ja sam bio pijan. Žao mi je zbog svega, nisam želeo da tako ispadne."- pogledala me je a potom ustala i na brzinu navukla i haljinu u kojoj je sinoć bila.
-"To nije trebalo da se desi. Zaboravi na sve, na proslu noć, na ovo danas i zaboravi na mene u potpunosti."-rekla je dok je izlazila iz sobe. Bilo mi je teško da je gledam tako, i ako je ne poznajem znao sam da je zbog mene takva, da sam joj ja to uradio, ne zbog same nje.
-"Čekaj!"-uzviknuo sam, a ona je samo stala ne okrećući se-"Ako bilo kako mogu da se iskupim za ovo, samo reci."
Okrenula se i prišla mi pognute glave, kada je dosla skroz do mene, i podigla glavu te sam je gledao u njene tamne, smedje oci, skoro crne. Lagano mi se nasmesila, a ubrzo je i progovorila.
-"U redu je. Nisi ti kriv, bio si pijan."- rekla je i poljubila me u obraz, a potom krenula prema vratima.-''Nisi ti tako loš. Samo me zaboravi i sve će biti ok.''
-"Hoćeš li sigurno biti dobro?"- pitao sam, ponovo me je pogledala i klimnula.
-"Da."- progovorila je tiho, a onda jos tiše, skoro nečujno rekla je sebi u bradu-"Valjda."
Otišla je... Žao mi je devojke, dobra je, a onda joj se tako nešto desi. Želeo sam da joj pomognem da zaboravi to, zaista jesam, ali mi nije dozvolila. Kao da se zatvorila na neki, meni čudan nacin, nije ona od juče u klubu. Tamo je bila vesela, vedra devojka, a sada kada je vidim, vidim kako vrišti u sebi, u očima joj vidim tugu, bes, razočarenje u samu sebe. Vidim da bi htela da plače najjace što može, ali drži u sebi kako drugi ne bi videli. Možda misli bice jača, možda misli biće joj lakše. Ali poznajem i ja ljude i znam da tako samo ubija sebe, sam svoj je dželat.
____________________________________________________________________________________
Evo drugi deo :)
Hvala svima koji čitaju priču.
Nastavak uskoro.
Tasa I Nata <3
