Djevojka sa tribina/ZAVRŠENA/

- 12 -

Jako mi je neudobno, ne mogu se pomaknuti uopšte. Pokušam još jedbom, pa iza sebe čujem nezadovoljno gunđanje. "Hana... Spavam, pusti me."

Mijat je mrzovoljno progunđao, a ja sam uzdahnula. Kako je Anja ovo dopustila? "Mijat." lagano ga drmnem. "Hm?" Promrmlja sneno, a ja prevrnem očima. "Kako možeš spavati stalno? Diži se, moram te nešto pitati." On uzdahne, pa me pogleda. "Šta je?" Upita mrzovoljno. "Di mi je Anja?" On slegne ramenima, a ja ga udarim. "Mijat, gdje je Anja?"

Ponovim, a on me privuče sebi.

"Otišla je kod Luke. To jest, ja sam je poslao. Ovaj mi došao ukomiran..." mrmljao je sneno, a ja sam se nasmijala. "Drago mi je zbog njih." Kažem, a on se složi. "Je. A..." polako se pridigne iznad mene, smješeći se. "Hana?" polako se pridigne iznad mene, pa očima pronađe moje. "Hm?" "Želiš li ti dijete?" upita tiho, kao da ga je strah mog odgovora. "Pa..." Zatekao me je, ne znam kako da mu odgovorim? Ili sam barem ja to mislila, riječi su same sletile sa mojih usana.

"Sa tobom želim sve, Mijat. I djecu, brak, sve. Sad i odmah."

Kažem mu, a on me pogleda suznih očiju pa me privuče u zagrljaj. "I ja, Hana. Sve, sad, s tobom." Doda uz smješak, ljubeći me u kosu.

Sedam mjeseci kasnije

Bila sam sretna, ispunjena. Sa njim sam imala sve, i više od toga.

Ponosna jer sam ga znala, bila sa njim. Dala mu sebe, a šta sam dobila zauzvrat? Porodicu. Prijatelje.

Anja je nosila sina, Luka joj je skidao zvijezde sa neba. Bio je ponosan, a ja sam bila sretna zbog njih dvoje. ipak, duboko u meni rastao je maleni crv ispunjen sumnjom.

Znam da me voli. Ali, šta ako mu ja ne mogu dati ono što želi? Pokušavamo jako dugo i nijednom nije uspjelo. Uzdahnem, pa stanem razmišljati o onome što mi je činiti.

...

"Hana? Stigao sam. Hej..." zastane kada vidi kofere. "Kuda ideš?" Upita zbunjeno, a ja uzdahnem. "Kući. Ne želim ti smetati." Kažem dobro izvježban govor, a on se namršti. "Hm? Ne smetaš, Hana, ovo je i tvoja kuća..." Krene mi prići, a ja ustuknem. "Mijate, gle." Naši pogledi se susretnu. "Ovako je bolje za oboje. Naći ćeš nekog. Ta neka će ti roditi dijete, odgajati će te ga i biti sretni." Suze su mi se nakupile u očima, grizla sam usnu zadržavajući ih. "Hoćeš se pomaknuti?" Upitam, a on odmahne glavom. "Ne puštam te, Hana." Priđe mi, pa ruke primi u svoje. "U čemu je problem, jedina?" Nježno me primi za lice. "Oko toga jer ne ostaješ trudna? Smatraš se manje vrijednom? Nemaš razloga za to... Mladi smo. Ima vremena..."

Krene me zagrliti, a ja ustuknem za korak.

"Ne želim da išta propustiš..." On mi ne dozvoli da ga i ovaj put obmanem pa me privuče u zagrljaj. "Ne propuštam, shvati. Imam tebe, imam sve... Dijete, kad..." "Ako." Ispravim ga, a on uzdahne. "Ne, Hana. Dijete, kada dođe, biće trešnja na sladolednom kupu. A do tad, imamo jedno drugo. I..."

Makne se od mene, nestane ga na tren. Potom mu čujem korake iz smijera naše sobe; u rukama mu je bila kutijica a na licu osmjeh. Ponovo je stao ispred mene.

"Nisam mislio ovo ovako. Trebalo je biti romantičnije, pomno isplanirano, ali... Svaki trenutak s tobom je savršen. Spontan, a sudbinom predodređen da se desi.

Djevojčice..." Kaže zbunjeno, pa otvori kutiju. "Šta kažeš da ostatak života provedeš sa mnom?" Upita jednostavno, a ja se rasplačem. Nisam mogla pričati, samo sam klimnula glavom.

...

Tu noć, stvari su došle na svoje. Malena, novorođena zvijezda zaiskrila je na tamnom nebu, zainativši se da ostaje tu zauvijek.

...

A/N

Drage moje, još samo epilog ❤