Dvadeset noći - Najava

Uvod

april, 1715.

Edinburg

Noć je bila mračna i prepuna elektriciteta baš kao i nebo iznad Edinburga, a u elitnoj sobi za kartanje Hauard hausa, mesta poznatog kao 'kuća zabave', sve je prštalo od napetosti.

Partija Poka, nove igre nedavno pristigle iz Francuske, bližila se kraju, a grof  od Argila, Edvard Logan Gordon strpljivo je čekao trenutak u kome će do poniženja poraziti jedinog preostalog protivnika, grofa od Bortvika. Ljigavac je to zaslužio onog trena kada je Edvard čuo šta ulaže u poslednje, odlučujuće deljenje.

Inače je poštovao jake igrače i u hazaderskom duhu gubitak je, iako je retko gubio, smatrao delom igre i izazova. Međutim, lord Bortvik bio je najodvratnije biće sa kojim je ikada imao priliku da zaigra pa je i poštovanje izostalo.

Iako dobar igrač, Bortvik je bio gramziv do bola, proračunat u igri, ali bez ikakve kontrole nad sobom kada je trebalo da razmišlja o drugima.

Titulu je nasledio od nedavno preminulog vremešnog brata koji, iako se u kasniim godinama naprasno oženio mladom ženom, nije uspeo da ostavi naslednika za sobom. I upravo su sva otuđiva imanja, zajedno sa novcem i udovicom prethodnog grofa, zbog koje je Argil ponajviše i pristao na još jednu 'ruku', bila u igri.

Svi su pričali da je gramzivi Remzi nasleđivanjem titule konačno dobio ono za čim je žudeo, ali Edvard je znao, osetio je to u njegovom pogledu, da je Bortvikova najveća žudnja i strast zapravo bila kocka i moć koju donosi preuzimanje dobijenog novca, zlata, menica ili tapija. Rečju, menjanje tuđih života i upravljanje istim. Zato je noćas i išao na sve ili ništa, nadajući se da će ipak biti sve.

Bio je nadaleko poznat kao kockar koji ne gubi, ali iznad njegovog imena stajalo je jedno teško savladivo – Edvardovo.

Tako će i ostati jer grof od Argila, mirnim rukama i još mirnijim izrazom lica upravo je otvarao svoje karte na zaprepašćenje svih prisutnih. 'Boja' ga je često htela, ali noćas je pored kartaške veštine imao i sreću jer rojal fleš su dobijali samo retki i najbolji. A on je bio taj.

Tri plemića koji su nešto ranije izašli iz igre izgubivši novac i imanja za čiji gubitak nisu previše marili jer su ih na kocki i dobili, posvetili su se prvoklasnim kurvama koje je vlasnik ovog mesta nudio uz vrhunski viski i najbolji duvan.

Do trenutka otvaranja karata nije ih bilo briga za ishod partije. Međutim, sada su i oni, baš kao i neuke kurve, nemo zurili u sto prekriven zelenom čojom na čijoj sredini je bila pozamašna gomila koja je predstavljala ulog, a iza koje je, sa Argilove strane, bio položen niz najjačih karata u ovoj igri.

„Varao si!", zagrmeo je Bortvik nakon što mu je do mozga konačno doprlo da je izgubio.

Momak koji je delio karte uvređeno je frknuo i odgovorio umesto Edvarda čija se usna neznatno savila u cinični osmeh.

„Sve je bilo po pravilima igre i vi to dobro znate, moj lorde."

„Vraga je bilo po pravilima! Ova svinja je varala!", uperio je prstom u Argila dok mu je lice postajalo sve crvenije, a kapi znoja su se grupisale po čelu, iznad tanke gornje usne i po debelom vratu.

Istini za volju, grof od Argila se po svojim navikama i životnom stilu mogao uporediti sa puno životinja, ali svinja nije bila među njima. Zavisno od situacije, bio je čistokrvni pastuv, vešti vuk, hrabri planinski lav, pa čak i neustašivi medved, ali nikada nije bio među životinjama koje su bile svaštojedi i svojim navikama i izgledom su podražavale prljavštinu, neumerenost i zadriglost.