Titula Bogatašice

1.

Nije svačiji život savršen. Možda mnogi moj život i gledaju tako. 

Udala sam se, da udala sam se.... Za najpoželjnijeg muškarca u Rusiji, a možda i šire. 

Ljubav im cveta, 

venčanje je bilo savršeno, 

toliko raskoši nije zapaženo u Rusiji. 

Čuli smo da se kandiodovao za presednika, 

političar a zgodan,

uvek na ceni,

srećnica,

ljubav ne bira vreme, 

neka su srećni, 

trebala sam ja biti na njenom mestu, 

uradila je ovo zbog para, 

da slažem se!

Ne, ne slažem se!

Glasine su razne....

Trenutno sam meta svih novinara.... 

Pa hajde da konačno zakoračimo u ovu vilu. Nemam ništa od toga što stojim ovde sa koferom u ruci. Jednim koferom u koji je stalo sve što sam imala.

Dok čekam da mi otvore vrata ni ne trudim se da razgledam. Znam zbog čega sam ovde. Znam kako sam došla do ovoga. 

Možda sam bezdušna, hladna.... Ali nije me briga kako ljudi gledaju na mene. Jer istina je što govore, prodala sam se. Prodala sam sebe.... 

Možda bi mnogi rekli i to po niskoj ceni. Ali ja ne.... Jer moja cena je život moje majke. 

Znam da bi mi dao milione samo da pristanem da budem ovde, ali uprkos svemu ja nisam onakva kakvom me on smatra. 

Ali nije bitno.... Jer sve će ovo jednog dana biti prošlost i ako bog da.... Moja majka i ja ćemo biti daleko odavde, srećne. Zaboraviću na sve ovo i biću srećna. 

Zato šta je malo tuge za njen život? 

Vrata mi otvara devojka koja mi se smeši. Svetlo braonska kosa do ramena i zelenkaste oči koje ne skrivaju sreću jer me vide.

Konačno si došla? Umrla sam od čekanja. - Zagrli me i ja joj uzvratim

Došla sam.... - Zagledala se iza mene.

Imaš samo taj jedan kofer?

Samo on i ja... - Nasmejem joj se.

To ćemo morati da popravimo... - Uvlači me unutra dok neko uzima moj kofer. 

Irina je bila razlog mog dolaska u ovaj svet. Da ovaj svet...

Pre godinu dana.

Trčim preko pešačkog prelaza jer kasim na posa. Radim kao profesorka u privatnoj srednjoj školi. Nikad mi se nije desilo do sada da zakasnim ali mojoj majci je uveče pozlilo pa sam ostala budna do kasno.

Sva zadihana zastanem kada konačno vidim školu u kojoj radim. Ušetam brzim koracima i krećem ka svom razredu sa kojima imam čas.

Zakasnila sam desetak minuta. Pustim ih da uđu. Naravdno njima ne smeta što kasnim. Kome bi smetalo? Manje matematike za njih. Nakon što uđemo na čas pogledom trežim novu učenicu ali je ne vidim. 

Nakon što upišem otsutne još jednom pogledam ceo razred ali ne vidim nikog novog. 

Danas je trebala da nam se pridruži nova učenica... Da li ju je možda neko video? - Upitam, ali po njihovoj reakciji i odgovoru svatim da nije. 

Uredu počećemo sa gradivom. - Počnem da predajem. Da verovatno je tipična situacija da me niko ne sluša jer svi oni su deca bogatih roditelja koji mogu da me kupe sa malo svoje prljavštine ispod nokta. 

Ali nije tako. Svi me slušaju. Nemam se čega plašiti. Da imam povlastice moj najbolji drug je direktor škole. Ali mislim da nije samo do toga. Stvorila sam prijatnu atmosferu sa decom i na mojim časovima svi se lepo ponašaju. 

Deset minuta pred kraj časa začuje se kucanje. 

Napred. - Kažem kad kroz vrata ulazi devojka svetlo braonske kose i zelenkastih očiju.

Pretpostavljam da si ti nova učenica. - Dešava se da se deca  u ovoj školi izgube. 

Da, Irina Uljanov - Ruskinja, lepo. 

Smesti se. - Pokažem joj rukom, a ona uzme i sedne. Iskreno primetila sam komešanje u razredu na njeno prezime ali to je normalno, verovatno je iz neke bogate porodice. Na to sam navikla u ovoj školi svi oni su pre bogati. Drugacije ne bi mogli da plate sebi školarinu za ovu školu. 

Verujem da si se izgubila.  

Nisam. Zaspala sam. - Kaže i prekrsti noge bacajući torbu na pod. Dobro...

Dešava se. Ali nemoj da se ponovi. - Kažem pa se nasmejem ali ona ustane i dođe do mog stola

A šta će biti ako se ponovi? - Prišla je blizu mog stola. Uredu, dakle problematična....

Tako sam i mislila! Ništa zar ne?! - Povisi glas na mene i tad ode moja ljubazna strana. 

Dobila bi ne opravdani za kašnjenje. Za ovo nedolično ponašanje i lošu kućnu disciplinu upis u dnevik. A za deranje na mene ukor. Da li te zanima još nešto? - Upitam je, ljubazno se smešući. 

Da li ti znaš ko je moj brat!? - I evo ga čuvena rečenica ove škole. Da li ti znaš ko je moj.... Uvek jedno te isto. 

Ne. I ne zanima me. Molim te da sedneš. - Svi u razredu su se stišali. Kako ovakva tišina nije na kontrolnom?

Moj brat će te posetiti! - Govori kupeći svoje stvari i izlazi. Nakon par minuta i zvoni pa pustim decu. Pa izgleda da ću upoznati njenog brata. Pitam se šta je sa roditeljima?

Ulazim u direktorovu kancelariju kad vidim Andrua kako se rukuje sa nekim likom kroz prozor pa odlučim sačekati u čekaonici. Ali raspričali se oni. Čini mi se da se dugo poznaju. Imam čaš za petnaest minuta pa odlučim da pokucam.

Mogu li? - Kada mi klimne glavom uđem.

Kratkoću, izvinite što sam vas prekinula.

Uredu je gospođo. - Osta ukopana u mestu. Pa nemam devedeset!? Brzo se priberem pa mu klimnem glavom. Nadzirem osmeh na Anruovom licu ali iskuliram.

Dobila sam novu učenicu. 

Znam. 

I zakasnila je na čas, kako je rekla jer joj se može u prenesenom značenju. Zatim se sama ispratila sa mog časa i zapretila mi njenim bratom. - Nasmeje se

Šta si joj rekla da ti zapreti? - Ne znam zašto pita kad već zna? I zašto ovaj bulji u mene kao da mi fali jedna reč da me ubije?!

Rekla sam da ukoliko još jednom zakasni da će dobiti ne opravdani, ukoliko nastavi da se ponaša nedolično i nasatvi da iskazuje lošu kućnu disciplinu ma koji da problem ima upis u dnevnik, i da ne zaboravim.... - Bacim pogled na lika pored koji gori od besa, a kad ovo kažem  samo što me ne pita, ima još?!

Za deranje na mene ukor. 

Oprostite što vas prekidam. - Samo sam čekala kad ćete te. 

Nipošto gospodine upravo sam završila. - Napravi facu na ovo. Da nadam se da se osećaš kao da si jednom nogom u grobu.... Šta je ovom mom prijatelju, direktoru samo što ne pukne od smeha. 

Da li vam se dobija otkaz? 

Da mi ga nećete vi dati? - Ako sam toliko baksuz da ovo bude njen čuveni brat onda bože baci ciglu i budi precizan. Naravdno njega opiči ne mene, ja bih još pozivela. 

Da ja ću....

#Da li je moguće da konačno krećem sa pričom. E pa vidite moguće je. Za sad prvi deo. Uživajte. :)