Samo budi kraj mene

2. deo

Kada su se upoznali,zapoceli su neobavezan razgovor. Teme su isle sve od njihovih imena pa sve do letnjeg raspusta prosle godine. Odjednom im je ponestalo tema za razgovor I ucutali su oboje. Ema je slusala muziku,dok je edvard zaspao. Poceo je da pada mrak,a oni jos nisu stigli na svoje odrediste. Prelazili su sine koje su se pruzale preko mosta koji vodi pravac u sumu. Voz se odjednom zaustavio. Posle pet minuta je nastao opsti haos u svim kupeima. Zbunjeni putnici su se rastrkali po citavom vozu u nadi da ce naci konduktera koji bi im rekao sta se desava I zasto su stali. Edvard je I dalje spavao a uznemirena Ema sedela na mestu I cupkala nogom. Odjednom,sve se u vozu pogasilo. Svako svetlo,svaka klima,pa ni punjaci za telefone vise nisu funkcionisali. Ema nije vise mogla da ceka,probudila je Edvarda.
*
Ema:(tapka Edvarda po ramenu) ejj,ejj,budi se!
Edvard:(mumla nesto pa pocinje razgovetno da govori) sta je bilo?
(Zbunjeno pita)
Ema:(sedne do njega) pogledaj!
Edvard:(izbeci se,skace sa sedista,povlaci Emu za ruku I izvodi je iz kupea) sad je trenutak!
Ema:(zbunjeno trci) aa izvini sto te prekidam u tvom filmskom trenutku,ali za sta je trenutak???
Edvard:(izvodi je iz voza I vodi u sumu) videces,samo ne postavljaj pitanja!
Ema: pa kako ocekujes da ne postavljam pitanja?! Tek smo se upoznali,pod cudnim okolnostima me vodis u potpuno mracnu sumu I ti sad ocekujes da ne postavljam pitanja?! (Otrgne svoju ruku iz njegove I zastane)
Edvard:(zastane I stane naspram Eme) znam da je sve cudno,ali videces kasnije!(pokusava ponovo da je povuce I krene,ali ona stoji kao ukopana)
Ema:(odmahuje glavom levo-desno) necu da idem!