403 h.s.

0.8

" Mislim da čujem nekoga kako dolazi ".
Zabrinuto sam rekla, poskočivši sa stepenika na kom smo sedeli.
" Šta pričaš, ne čujem ništa ''.
Harry je ustao za mnom, a zatim me uzeo za dlan primakavši me bliže sebi.
Bili smo udaljeni samo nekoliko milimetara jedan od drugog.
Mogla sam čuti otkucaje svoga srca kako udaraju velikom brzinom.
Osećam kako mi obrazi gore.
Ova blizina je previše za mene.
Uzela sam ga za ruku i počela da trčim sprat naviše.
" Šta ti je?"
"Kažem ti da sam čula nekog".
Odmakla sam se korak nazad, jer nisam mogla da istrpim tenziju koja vlada u ovom trenutku.
" Plašiš me se?"
Napravio je tužan izraz lica, naterajući me da bez sekunde razmišljanja priđem i zagrlim ga.
" Znam da me ne bi povredio".
Odmakla sam se i pomilovala ga po obrazu.
Zatim je on svojom znatno većom šakom uhvatio moj dlan, a onda i drugi i primakao me k sebi.
Podigao me je, a ja sam ga obgrlila svojim nogama, a zatim je usledio poljubac.
Odmakli smo se jedan od drugog, tek na toliko da zadržimo pogled kojim smo oboje uputili svesni situacije.
Nijedno od nas nije više moglo da izdrži te smo nastavili strastveni poljubac.
Zabio me je uz zid i počeo polako da usisava moju kožu, ljubeći je istovremeno.
" Šta vi tu radite?"
Upitala nas je jedna poprilično mršava crnka, očigledno vidno iznervirana zbog nečega.
Ja sam doslovno umrla od blama.
" Daj Natali pusti golupčiće ".
Govorio je momak koji je stajao iza nje, uhvativši je oko struka.
Izgledali su toliko ljigavo stojivši tu polugoli na vratima.
Sem njih bilo je još tri devojke i isto toliko momaka.
Rekla bih neka vrsta grupnog vaćarenja.
" Samo da znaš Harry ima devojku.
Čisto da budeš upozorena".
Svet mi se okrenuo naglavačke u sekundi.
Bila sam u takvom šoku da nisam znala gde se nalazim.
Samo mi je odjednom kliknulo, odgurnula sam ga svom snagom i otrčala nazad na donji sprat do svoje sobe.
Ali dok sam našla ključ koji je bio ispod otirača, snažne muške ruke obgrlile su me, ne dajući mi nikakvog prostora da bilo šta uradim.
" Pusti me lažljivče".
" Natali laže".
" Kako misliš da ti verujem? Pa ja te čak ni ne poznajem".
"Zaljubljena je u mene, u redu?
Samo je ljubomorna".
Zavladala je tišina na nekoliko sekundi, a onda sam ja zaslepljena njegovim likom, ipak odlučila da mu verujem i krenem sa njim nazad u njegovu sobu.
" Ajde svi razlaz, ostavite nas ".
"Izgleda da maloj ne smetaju zauzeti momci".
Krenula sam da joj odvratim, ali mi je Harry rukom pokazao da to ne radim, već da je pustim.
Nije vredna mog nerviranja.
A ja nisam navikla na ćutim.
Izgleda da ću morati da napravim izuzetak.
Ubrzo nikoga više nije bilo u sobi.
Bili smo sami mi.
On i ja.
Ja i on.
Nisam znala kako će sve ovo da izgleda.
Ali sam užasno bila uplašena.
Ali za to nije bilo potrebe.
Shvatila sam kada smo krenuli sa pričom.
Izgledalo je kao da delimo iste misli.
Dva tela, ali isti razum.
Prijao mi je razgovor sa njim.
Osećala sam se srećno.
A danas je to jako teško u potpunosti biti.
Niko više nije bio bitan.
Ni vreme.
Ni mesto.
Samo osoba naspram mene.
Njegove oči.
Usne.
Prćast nosić.
Ruke.
Način na koji se smeje dok mi prepričava najgore blamove.
Gledajući tako u plafon i zamišljajući mesto njega plavo nebo i bezbroj zvezda, na par trenutaka imala sam utisak kao da je ovo nešto na šta sam navikla.
Ležeći u krilu svog dečka i pričati o skroz nebitnim stvarima.
To je nešto sasvim uobičajeno raditi sa voljenom osobom zar ne?
Sem što je činjenica da ja ovog dečka poznajem tek nekoliko dana.
I da ga od samog početka i nisam nešto naročito volela.
Mislim mrzela.
Ali opet je i to pregrubo.
Kako god bilo, ovo je nešto što sam oduvek želela.
Čudan je osećaj kada ne poznaješ osobu s kojom ležiš u tri ujutru, a opet s druge strane umesto da iste sekunde napustim ovo mesto i vratim se u svoju sobu, ja mirna ležim proučvajući svaku crtu njegovog lica.
Anna.
Bože dragi skroz sam je metnula sa uma.
" Da ne čuješ opet nekoga možda? "
" Ne, samo razmišljam".
Krenula sam da ustanem s kreveta, pokušavajući da se smirim.
Kako sam mogla da zaboravim da je on celo svoje vreme provodio sa njom.
Ne sa mnom.
Smejao se sa njom.
Ne sa mnom.
Držao je za ruku u menzi pred svima.
Ne mene.
Očigledno je da mu se ona dopada, a da sam ja ovde samo zato što ona nije htela da spava sa njim.
Saša, glupa si.
Nisam ni čula kada je ustao od suvišnog razmišljanja.
" Ne dodiruj me ".
Jako sam vrusnula svesna da me može bilo ko čuti i da mogu lako sebi haos od života da napravim.
Sama sam kriva.
Niko me nije naterao da dodjem u sobu jednog stranca.
O čemu li sam mislila?
" Jako se čudno ponašaš. Mislio sam da ti prija razgovor sa mnom".
Sad je stajao nasuprot mene.
Verovatno očekujući dobar razlog za promenu mog raspoloženja.
" I jeste, dok nisam shvatila da je to sve samo igra kako bi me odvukao u krevet".
Pognula sam glavu, osramoćena, dok su se vodene kapljice slivale niz moj obraz nekontrolisano.
Ne znam ni zašto plačem.
Ni zašto ne mogu da se zaustavim.
I dok sam ja bila skrhkana činjenicom da sam nasamarena, on se smejao.
Par sekundi kasnije, moja šaka završila je na njegovom obrazu.
Brzo sam istrčala.
Nisam mogla ništa drugo ni da uradim.
Ali isto tako niti snage da odem natrag u svoju sobu.
Šta bi trebalo da uradim?