Nemoguća ljubav

Deo 3

Svaki put kada je izlazio iz Sinanove sobe, pogled mu je lutao niz hodnik..

Svaki put je samog sebe terao da ne misli o njoj, več o svom bratu koji je ležao u sobi pored njene..

Šta je to bilo u toj devojci, da nikako ne može da prestane da razmišlja o njoj, da je sve vuče njoj..?

I opet se po ko zna koji put do tada u mislima vratio u noć „hotelske sobe"..

Prva uspomena na nju je, kako je koraknuo u hodnik svog apartmana, dole, kraj nogu, nešto je zasvetlelo, kao nekakav sag slapa duge kose, rasut kao svila, kao tragovi zvezda su mu preprečili put, kao brana koja kaže, stani, pogledaj, zapamti ovo.. nije sve u logici naređanih činjenica koje mogu živeti samo u nečijoj mašti.. nije sve u rečima koje pletu uobičajenu, unapred očekivanu priču.. i laž može biti obučena u odoru istine..

Naprosto je u trenutku zaboravio na sve, ni zašto je došao tu, niti lekciju koju će prosuti toj devojci lakog morala kako mu je brat Sinan natuknuo.. Najednom, slap svile ožive, polako kao u usporenom filmu, sada je jasno mogao da vidi kako je tamna strana talasa svile dobila svoje svetlo lice sa očima koje sve istine o sebi govore.. Pred njim je bilo lice devojke, ljupke, bez trunke šminke, izraza lica nevinog, punog nekog kajanja, kao da je upala u pogrešnu priču.. pomešala sudbinu sa onom očekivanom, jeftinom, onom kojih se gnušao kad god ih je ugledao.. Na momenat je, kao i uvek imao poriv da joj pruži ruku da ustane, ali Sinanove reči o zamki koju su mu spremale baš ova devojka i njena majka, zvonile su i njega začarale u osornog, nabusitog, nepristupačnog čoveka, punog gađenja prema „stvoru" ispred sebe..

Nad nju se nadvio kao kamen na njenom putu koji ona nije mogla da zaobiđe, a ona je bila tu kao tečni kristali iskrica kojima su treperile njene sjajne oči koje plene i daju na razmišljanje, da li mi živimo u istom svetu.. da li smo iz iste priče u kojoj je on njoj ona neophodna lekcija, a ona tek žaba koju će on svojim grubim rečima oterati u baru ili je pretvoriti u princezu..

Te oči.. nikada nije video onakvu snagu, borbenost, a ujedno i neku čudnu nevinost.. Gledale su ga onako kako dete gleda nepoznatog kada posrne i padne, a niko mu ne pruža ruku pomoći..

Poznat mu je bio taj osećaj.. Koliko je samo puta padao i nanovo ustajao sam, gledajući sve oko sebe, autistične na njegovo osećajno postojanje, na njegovu nežnu detinju dušu.. A on se samo trudio da bude što bolji, što neprimetniji, nije tražio pažnju roditelja kao njegova braća i sestra, samo je bio uvek tu da im pomogne i da ih sasluša, dok je njegova duša uvek bila kao neko manje vredno postojanje da bi mu neko poklonio svoje vreme i misli.. Bio je oslonac, bio je pružena ruka svakom nevoljniku i razum porodice, postojanje koje je sve održavalo da ne puknu, da se ne raspadnu.. A on, njemu je bio dovoljan osmeh oca, dodir ruke pre spavanja, paljenje noćne lampe da mu svetli noću kao svetionik-čuvar njegove hrabrosti..

Bio je krajnje zbunjen slikom ispred sebe, koja se nikako nije uklapala u unapred pripremljenu priču, nešto tu nije bilo kako treba, neki bitni delić je gubio, a da to nije znao sebi da objasni, ali njegov brat nije imao u sebi baš toliko zlobe da okleveta jednu nevinu devojku.. Mora samo da je to bila neka nova, luda igra njegovog nedoigranog brata, jer, sretao je svakakve žene tokom svog školovanja u Americi, pa onda po povratku u Istanbul, ali ih je uvek izbegavao.. Još na prvi pogled su mu njihove oči delovale kao oči predatorke, koja samo gleda da unovči ono malo svojih kvaliteta koje ima, dok je još mlada, daju sve što imaju na svoj izgled, očekujući da će im se višestruko vrati, opijaju veštačkim, skupocenim mirisima i svi njihovi pogledi su bili izvežbani, naučeni, namešteni.. To su bili pogledi lovca na lagodni život i status u društvu.. Svaka mu je bila prazna, vrištala je na jeftinoću, sve na njima veštačko i namešteno kao nekakva zamka za neiskusne i naivne koje ona tagira na svom putu uspeha..