Nemoguća ljubav

Deo 16

Uzalud je pokušavao da razvali vrata, mada ih je lupao dok mu se dlanovi nisu okrvavili.. Tražio je sumanuto pogledom bilo šta što bi mu pomoglo da ih otvori, dok je sve oko njega gutao mrak, a bledi svetlosni snopovi prodirali između dasaka na plafonu.. I napokon ugleda deblju žicu, zamotanu u klupko i zaboravljenu u jednom uglu i sa njom napokon uspe da rezu na vratima skloni i izađe iz jazbine bespomoćnosti..
Izleteo je iz kolibe nošen vetrom i očajem, dozivao je, molio srce da mu pokaže njene puteve..
-Kerime, ona zna, najpre nju da pitam..-
Upao je u kućicu Kerime, a tamo, sedela je i pila čaj, sa samouverenim osmehom na licu..
-Dođi, hoćeš li i ti čaja?-
-Odmah da si mi rekla gde je Hazan, šta si uradila sa njom?-prosto je vrištao i unosio joj se u lice..
-Polako, prvo čaj, da ti ispričam još jednu interesantnu priču..-
Zgrabio ju je za kragnu i povukao ka sebi sa stisnuto pesnicom i u zadnjem momentu se odupreo nagonu da je udari..
-Ostavite priče, GDE JE HAZAN???-
-Ali, sve je to baš povezano..-Gurne je ka vratima i samo reče:
-Vodi me kod nje..-
-Upravo sam to i htela.. Hajde, zamnom..-
Njemu se činilo da bi sve razdaljine preleteo samo da dodje do nje, a Kerime, kao da se namerno vukla i birala svaki korak gde će stati..
I napokon dođoše do same obale gde je ugledao drveni sanduk na ivici uvale, ostavljen u plićaku da ga odnesu talasi..
On je kao bez duše potrčao ka njemu, vičući reči očajnice:
-Hazan, našao sam te.. Hazan, oslobodiću te.. Nikako ne odustaj, evo me..- drhtao je dok je nadljudskom snagom lomio daske sa pokrova, otvara sanduk, vidi- belo platno pokrova, grabi ga, gužva, otkrije-unutar njega rasuti su ležali pesak i kamenje.. Prebirao je rukama sav u panici, vadio pesak i već na rubu razuma vikao:

-Hazan ne daj se, stigao sam!- i odjednom shvati - ona nije u tom sanduku.. Pustio je da pesak pada između prstiju sav u šoku, skamenjen, dok je osećao kako bes unutar njega raste, prilazi Kerime, uhvati je za ramena i drmusajući je poviče:
-Gde je Hazan? Šta si uradila sa njom, Božja kazno?-
Kerime se samo smejala sumanuto, a on je gledao oko sebe, ne bi li video neke tragove postojanja koji mu život znače..
Iz mraka izroni prilika gorostasnog čoveka srednje dobi sa uperenom puškom u Yagiza..
Yagiz divlje, nijednog momenta ne misleći na sebe, polete ka njemu, gorostas krajnje zbunjen, nije stigao ni da reaguje.. Yagiz mu istrgne pušku i nanišani u njega.. Ovaj krene sav besan svom silinom svoje ogromne pojave na njega, ali u tom času Kerime vrisnu:
-Sadik, ne diraj ga! Reci mu šta želi da čuje!- Kerimin glas preseče svaku radnju gorostasa, nadglasavajući se sa fijucima vetra i bukom gigantskih talasa koji su se stalno obrušavali sve bliže njima..
-Želeo si da je vodiš u svoj „Zavičaj"? Eno te tamo čeka..- i pokaza pogledom ka uvali gde je ležala polupotopljena jahta koju su talasi vukli sve dalje i dalje od obale..
Yagiz u očaju, izbaci uzvik užasa, baci pušku i jurnu ka mestu gde je bila jahta i u jednom momentu samo ču pucanj iza svojih leđa i oseti kako mu nešto silno pogodi levo rame , da ga prosto zanese.. Iza sebe je čuo povike i svađu Kerime i Sadika, ali sve što je želeo je da što pre stigne do jahte i nađe onu bez koje ni on nije postojao.. Osetio je kako mu je leva ruka samo klonula, ali je i dalje trčao, borio se protiv talasa, kamenja koje mu je ranjavalo stopala ogoljena od brzine razvoja događaja, u svoj toj jurnjavi, a u glavi mu je odjekivala samo jedna misao:
„Znam da si živa! Dolazim po tebe!"
Sav je drhtao, nije bila opcija da zastane i uzme daha, jedva da je disao, kratko, ubrzano, gušio se.. I ugleda „Zavičaj" kako se valja već u dubinama vučena talasima ka pučini.. on zagazi u vodu koja kako su talasi nadolazili je bivala čas preko pasa, pa do kolena kako se povlačila.. Nekako je stigao do palube i jedva se pridržavajući nepovređenom rukom dospe do kabine i ugleda pored kreveta vezanu Hazan, nepokretnu, nemu i načas već pomisli na najgore.. Prišao joj je i uzeo je u svoje naručje, plačući, dozivajući je, njišući je u naručju, izbezumljen od bola i nemoći, ali onda zapazi da ona polako otvara oči i gleda ga ne verujući da je tu.. Haljina joj je bila natopljena morskom vodom, sasvim prilepljena uz telo, ocrtavala se svaka njena zanosna oblina, osećao je pod svojom rukom njenu mokru kožu i grozničavo joj šaputao:
-Samnom si, s tobom sam, Hazan moja..-
U momentu brodić povuče jedan talas još dublje i voda poče da prodire u kabinu nezadrživo.. Hazan ga u trenu zagrli čvrsto, ne verujući još uvek da je tu, da je došao, nije je napustio, on je taj koji je uvek nađe, on je taj koji nikada ne odustaje, bori se i za nju.. On jeknu od bola kada mu pritisnu ranjeno rame, a ona popusti stisak i shvati da joj je ruka sva krvava od njegove krvi.. Slana voda je nagrizala ranu i on oseti kao da će izgubiti svest od siline bola koji je rastao.. Poslednjom snagom joj odveže ruke, ona hitro skine vezove sa nogu i polako i pažljivo, oslonjeni jedno na drugo krenu ka izlazu iz kabine, boreći se sa bujicom uzavrele vode koja je sve više prodirala.. On prebaci nepovređenu ruku preko njenih ramena i smogne zadnju snagu da prvi prođe kroz polomljena vrata kabine, njeno telo je pribio skroz uz svoje i isprepletao ruku sa njenom, da je nikada više ne ispusti, ma šta ih dalje čekalo.. Samo je pogledao u nju i rekao:
-Varmst?-Njegove zenice su bile skroz raširene dok ju je upijao svojim pogledom utiskujući u sebe svaku crtu njenog lica u svoj nezaborav..
-Varm.. Yagize, sa tobom, uvek..-i zajedno se bace u vodu koja je ključala oko njih dok je jahta sve dalje nestajala sa talasima koji su se povlačili.. on oseti da gubi svest i samo je želeo da i nju ne povuče u dubine, ali mu je ona čvrsto držala ruku i nije dala da je otme iz njenog stiska..
Nestajao je.. Gubio se.. uz nju, izgubljen i ponovo nađen njenim stiskom ruke, njegove ratnice, koja ne odustaje, koja ima snage kada je on nemoćan, koja ga ne napušta i kada je njen kamen propadanja u dubine..

Hazan, s tobom sam, zauvek..
***
Dok je dolazila k svesti, prvo što je ugledala su njegove prelepe oči, sve van sebe od očaja, vrisak je lebdeo u njima, tonuo je sa mišlju da je nju zauvek izgubio i onda onaj poznati bljesak koji vraća u život.. njega i nju.. ponovo diše.. ponovo je grli.. sreća je buktala njegovim i njenim venama, jer njena baklja u noći je pred njim terala tmine nepostojanja udvoje.. Kada su se zagrlili.. duše se stopile njihovim grudima, samo je mislila.. živ je ..uz nju je.. sve će biti dobro.. Ali on samo jeknu od bola.. krv.. njegova krv je lila niz njene prste.. ranjen je, škrguće zubima da jeku bola zatomi.. ona ga pogleda van sebe od nenadanog straha i samo oseti kako dobija neku nadljudsku snagu koju samo dvoje u ljubavi mogu imati.. idemo van tog pakla morskih dubina.. van vodenog slapa koji je sa svih strana nadirao.. vidi kako mu nemoć od gubitka krvi oduzima dah.. uzima ga kao najdragocenije breme koje nosi kroz goleme morske talase i u poslednjem trenutku se bace u ključale talase, van brodića koji se spajao sa dubinama tamo daleko iza njih.. On se borio da joj pusti ruku, da je oslobodi sebe dok je tonuo u nesvest, ali je ona zatomila svaki jecaj i stisnula mu ruku jače nego ikada i grabila sa sobom njegovo opušteno telo.. vukla ga ka obali kroz morsku penu i zavesu kapljica talasa..

Nekako se dočepala obale i povlačila ga je što dalje od gigantskih talasa i nezasitih morskih dubina.. i kada se napokon spusti u travu pored njega, još uvek mu čvrsto držeći nepovređenu ruku, poče da kašlje i duboko diše, ali on, ležao je bled i nepokretan.. tamna kosa, sva mokra je uokviravala bledo lice i ona smesta krene u oživljavanje sve mu grozničavo govoreći:
-Da se nisi usudio! Bori se! Bori se samnom.. Da nisi odustajao!.. Diši!.. –masirala mu je srce, davala veštačko disanje i kada je napokon i on počeo da kašlje i pokreće glavu, niko nije bio srećniji od nje.. Podigla je pogled ka nebu.. zahvaljivala Bogu.. srećna jer su uspeli.. i ona se nagnu preko njega i nežnim pokretima mu obuhvati lice.. usnama mu je deo po deo lica ljubila plačući od sreće.. Pogleda u njegovo rame, iscepa deo svoje bluze i čvrsto mu zavije ranu da zaustavi krvarenje..
Iznad njih, praštali su gromovi, munje su osvetljavale sumoran dan, grane su se opasno ljuljale i lomile, a talasi su tamo negde divljali u svoj svojoj snazi..
I nije mogla da odoli, kao u snu..polako..približi svoje usne njegovima i poče da ga ljubi najpre nežno.. a onda sve strasnije.. on joj glavu obuhvati svojom rukom i grčevito je prstima prolazio njenom dugom, mokrom kosom.. osećao je u ustima mirise mora.. osećao je samo njen miris koji budi i oživljava.. želeo je da je proguta poljupcima.. da usisa sve te slasti koje samo voljena žena poklanja samo svom voljenom mušarcu.. da je stopi sa sobom u jedno.. ni trena više nisu želeli da izgube.. nisu osećali kišu koja je nadirala iz bunara neba.. strgnuo je odeću sa nje.. ona mu je cepala košulju.. ljubila mu grudi i osećala njegov miris.. njenog voljenog muškarca..- svi su nestali u nepostojanju.. bili su sami na svetu.. on nije više osećao bol.. samo to divno telo voljene žene koje je zvalo na poljupce.. na pripadanje.. na podavanje bez granica.. život je kratak, sve je moglo u prah da se pretvori u sekundi.. sve je mogla da potopi ova veličanstvena nepogoda koja je uzburkala beskrajna morska prostranstva.. koja je dovela do ključanja njihovu krv željnu jedno drugoga.. bili su sami na svetu u sred besa prirode.. nemoćni da zaustave i nepogodu spolja.. i onu u njima samima.. tonuli su i uzdizali sa onom gromaglasnom hukom.. osećala je kako mu grćevito prstima pritiska kožu leđa.. kako postaje deo te nepogode.. vetar je duvao njihovim venama.. oblaci su tutnjali njihovim grudima izazivajući vetrove uzdaha i izdaha.. lelujali su u istom ritmu, podsećali su je na obalu i talase koji se grle i povlače sva svoja suspregnuta osećanja nepovratno u dubine da ih tamo kao samo-njihovu tajnu zakopa.. da ostane samo pena koja se iskri.. raspršava i gubi.. i u momentu kada je osetio da je njegova potpuno, njen krik oslobađanja se razli i stopi sa praskom strašne grmljavine koju nije znao da li je u njegovoj duši ili po nebu bogovi slave pobedu ljubavi nad svim strahovima.. pobedio je samog sebe.. poražen je i najsrećniji jer je poraz i njihova najveća pobeda.. ljubili su se dok su imali daha i dok bi odvojili usne, još bi žešće zabadao usne u njene, tražile su još i još.. poluotvorene i željne njega.. njegove snage.. od silnih trauma koje su još uvek tutnjale njihovim venama, osećanja su se pojačala do maksimuma razarajući sve odbrane.. nije bilo prepreka koje su bile spaljene njihovim žarom.. dodirima.. i nakon svega.. ruka mu je klizila po mokrom telu koje ga je zvalo i koje je sada bilo samo njegovo.. i oduvek je znao da će joj biti prvi.. ona je znala da će joj biti poslednji.. niko.. samo on.. dok diše i voli.. a voli NJEGA i voleće.. dušom i telom.. srcem i svakim udahom.. njegovi su svi izdisaji.. njegovi su svi njeni snovi.. njegov je svaki njen poljubac..

Njegova je sva.. ONA.. i on, samo - NJEN..