Dečak iz sobe br.3

7

Narednih nekoliko meseci je proletelo ni sama ne znam kako. Davala sam ispite, sve seminarske radove radila sam u Domu umesto u vrtićima i sve sam sigurnija bila da kada završim školu želim da radim sa tim malim herojima. Bližilo se vreme Milanovog odlaska i trudila sam se da mu posvetim svaki slobodan trenutak i da napravimo zajednička sećanja.

A onda je došao dan kada ga nisam pronašla u sobi i kada sam saznala da je odveden iako je prvobitno planirano bilo da bude tu još mesec dana.
Bila sam neopisivo ljuta što su ga odveli tako na prepad. Što nisu ostavili vremena da ga pripremimo na odlazak. A ako ću da budem potpuno iskrena, bolelo me je što nisam imala priliku da se pozdravim s njim.
- Žana, u koji Dom je Milan prevežen? - dala mi je sve podatke koje sam tražila i savet - Ne nadaj se previše. Nije tamo kao kod nas. Ustvari, retko gde u Srbiji možeš tako da ušetaš u Dom i provodiš neograničeno vreme sa decom, izvodiš ih maltene samo na reč...prosto mi te ovde svi obožavamo i svesni smo koliko prijaš kolektivu i deci ali ne nadaj se previše da ćeš moći više doći do Milana.
- Žana, ja nemam nameru da ih opsedam tamo, ali često sam u Novom Sadu pa sam pomislila da neće biti smak sveta da ga posetim jednom.
- Ja te razumem, samo kažem da budeš spremna.
- Hvala ti na tome. Na svemu.
Bila je u pravu. Sve što sam dobila bio je zid o koji sam udarala pri svakom pokušaju da uopšte objasnim situaciju. U zatvor je lakše ući nego posetiti dete u Domu. Prolazile su nedelje, meseci i na kraju godina. Svoju sam decu i dalje posećivala utorkom i četvrtkom kao i ranije. Mama me je zatekla dok sam lakirala nokte. Roze i crvene sa šljokicama i zvezdicama...
- Au šta to radiš? Na šta ti to sad liči? Uvek nešto eksperimentišeš ali šta je ovo pobogu, Svetlana? - mama mi je bila šokirana kombinacijom na noktima.
- Štoooo? Šta fali? - zadirkivala sam je - meni se baš sviđaju. Tebi ne?
- Ma radi sa svojim noktima šta god hoćeš. Baš me briga - i dalje nije mogla da veruje šta to sve stavljam na nokte - rekla bih ti da sigurno znaš šta radiš, punoletna si, ali punoletna devojka ne bi trebalo da ima nokte kao da je ispala iz neke bajke.
- E, jel izgledaju kao iz bajke?
- Da, kao dvorska luda iz neke bajke. Taman tako.
- Onda je super, tačno mi takvi i trebaju - poljubila sam je u obraz - obećala sam maloj Sandri da ću ovako lakirati nokte. Nisi primetila do sada da se često ušaram kada idem po nju?
- Nisam, al sada kada si spomenula kao da sam već videla neke tako šašave kombinacije - smejala se mama.
- Ona voli da sve šljašti, šta mi je teško da joj učinim. Sitnicama se raduje najviše.
- Znam, mila. Znam... Dovedi je ponovo nekad, tati je ukrala srce. Jesi ga videla kakav je s njom?
- Videla sam, mama. Hvala vam za sve što činite za mene i moje male drugare.
- Radimo onako kako osećamo. Tako je oduvek. Tako smo i tebe naučili. Samo te nismo naučili da moraš bolje da se paziš sopstvenih emocija. Ali ponosni smo na tebe.
- Hvala mama. Sada odoh pre nego što se načisto raspilavim pa ćemo obe da plačemo.

Svako od preostalih 14 dece, koja su ostala u sobi br.3 nakon Milanovog odlaska, je bilo makar jednom gost u našoj kući i svako zauzima posebno mesto u našim srcima.

Prošlo je nešto više od godinu dana kako nisam ništa čula o Milanu. Prestala sam da navaljujem. Utisnuo mi se u srce i tu će zauvek ostati, bez obzira gde bio.
- Imam takmičenje u petak u Novom Sadu, kakva si sa vremenom? Jel bi me pratila? - pitao me je Strahinja
- E konačno i mene da povedeš. Mislim da su ti do sada svi bili makar na jednom takmičenju u pratnji samo ja nisam nikad - začikavala sam ga.
- Oo izvini molim te, ne znam kako sam napravio takvu grešku - rekao je Strahinja blago se naklanjajući u invalidskim kolicima, kao da pozdravlja princezu. Bacila sam jastuk na njega, smejući se
- Nemoj da ti se više ponovi
- Nikad - rekao je braneći se od jastuka.
U petak smo se spakovali u kola i pošli na takmičenje u streljaštvu u Novom Sadu. Plan je bio da puca to popodne, posle imamo neku večeru i vozimo kući. Međutim, imali smo peh za pehom sa autom čim smo stigli u Novi Sad. Jedva smo stigli na takmičenje na vreme. Spasio nas je Aleksandar, koji je taj vikend bio kod babe i dede u Novo Sadu. Posle takmičenja i večere otišli smo do servisa u kojem smo ostavili auto
- Ljudi, ja ovo ne mogu da vam sredim do ponedeljka. Možda nekako i mogu sutra ako potegnem neke ljude za deo koji vam treba ali danas nisam mogao nikako. Veliki Petak je, niko živ neće da radi. Znači, možda sutra na neku gurku. U ponedeljak sigurno.
Pogledali smo se u neverici. Šta ćemo tu ceo vikend? Gde ćemo biti ceo vikend. Ja moram na posao u nedelju. Ali dobro, o tome ćemo razmišljati sutra ako ne bude gotovo. Danas moramo da razmišljamo šta ćemo za noćas.
Aleksandar nas je najavio babi i dedi i povezao nas da kod njih prenoćimo. Krajem oka sam kraj puta videla putokaz za dečiji dom. Okrenula sam se u autu ne bi li videla još nešto da mi to potvrdi.
- Da tu je. Video sam taj znak više puta, ali nisam nikada išao na tu stranu.
- Tu sam ceo dan i evo ostaću još a nijednom nisam pomislila da ga potražim. Od sve ove zbrke oko auta.

Baba i deda su nedavno stigli iz Dalmacije i iskreno, jedva sam ih razumela šta govore. Dedu još i nekako jer je govorio glasno i nešto sporije. Ali baba...ama nemam pojma o čemu je pričala, a pričala je sve vreme. Smestila nas je za ogroman sto na terasi kada smo stigli, spremila da jedemo kao da smo tri dana u pustinji bili. Kaže da se okrepimo. Posle hrane krenula je oko stola sa već skuvanom kafom. Dokuvala je još i sa džezvom išla oko stola da dopuni šoljice i bez prestanka pričala. Postajalo nam je smešno. U momentu se čulo Traaas i baba gunđa i psuje - naletela na zatvorena vrata terase. Niko nikoga nije smeo da pogleda jer smo bili na sekund da popucamo po šavovima i prasnemo u smeh.
- Ajde, ajde baba. Samo polako - smejao joj se deda. - Kada smo njega čuli sve kočnice su popustile i nastao je napad nekontrolisanog smeha. A ona je gunđala iza zatvorenih vrata, svejedno je ne bi razumela sve i da su bila otvorena. Smejala sam se dok me stomak nije zaboleo.
U subotu smo se zahvalili na gostoprimstvu i pozdravili se sa tim dragim ljudima. Iz servisa nam je javljeno da možemo doći po auto popodne. Pri povratku u grad ponovo smo prošli kraj onog putokaza. Aleksandar je bez jedne reči skrenuo auto u ulicu
- Ne može da škodi. Ajde da makar vidimo kako to mesto izgleda - namignuo mi je i dodao gas.
Prilazili smo mestu smeštenom na prostoru okruženom drvećem. Umesto jedne velike zgrade bilo je više manjih raštrkanih po tom parku...nekako mi je delovalo lepo. Nisam planirala da pokušam da uđem, toliko puta sam telefonom pokušala da dobijem bilo kakvu informaciju...ušli smo kolima na kružni parking i u momentu kada je trebalo da se okrenemo i vratimo na put Aleksandar je rekao
- Eno ti ga mali.
- Gde je?
- Eto ga gore na vrhu stepeništa, sa onom devojčicom.
Zaustavio je auto a ja sam samo nepomično gledala u dečaka kojeg nisam videla više od godinu dana. Zastao je na vrhu stepeništa koje se spušta prema parkingu i gledao me pravo u oči, nepomičan. Polako sam pošla da otvorim vrata od auta.
- Ajde, polako i nemoj da plačeš pred njim - Aleksandar me je potapšao po kolenu u znak podrške, a Strahinja mi razbarušio kosu na potiljku sa zadnjeg sedišta.
Oprezno sam izašla iz auta a Milan se spuštao niz stepenice držeći sićušnu devojčicu za ruku. Kada su sišli sa poslednje stepenice stali su ispred mene. Niko od nas nije rekao ni reč. Čačnula sam da bi mogli da se vidimo
- Ćao
- Zdravo - Milan je oprezno odgovorio. Devojčica je ćutala i dalje.
- Milane? Jel ti znaš ko sam ja?
Stajao je nepomičan još nekoliko beskonačno dugih sekundi, a onda mi se zaleteo u zagrljaj.
- Ceco!!!
Čvrsto me je zagrlio i dugo ostao nosića zabodenog u moj vrat.
- Hej, hrabriša. Jesi mi dobro? - tiho sam ga pitala. Klimnuo je glavom i dalje zagnjuren u moj vrat.
- Hoćeš me upoznati sa drugaricom? Nije pristojno da ne ne pozdravim - šapnula sam mu u kosu.
- Hoću. Ovo je Milena. Idemo u isti razred. Krenuli smo na probu za priredbu za kraj prvog razreda. Hoćeš doći da me gledaš?
- Drago mi je Milena. Ja sam Ceca - rekla sam devojčici koja se vidno opustila i nasmešila predivnim osmehom.
- Miki, ne mogu ti obećati da ću doći na priredbu. Znaš da sada ne živimo u istom gradu, jel tako? Ako mi budu javili na vreme kada ti je tačno priredba obećavam da ću dati sve od sebe da dođem
- Dobro - klimnuo je glavom.
- Reci mi, kako je u školi? Kakvi su ti drugari, osim Milene koja je predivna kao što vidim.
- Lepo mi je. Svašta sam već naučio i imam puno drugara. Sve mi super ide. Najbolji sam ti. Ustvari, pisanje mi malo lošije ide - rekao je i zastao da vidi reakciju.
- Samo ti puno vežbaj i videćeš da će i to da se popravi. Obećavam.
U tom je Aleksandar izašao iz auta sa fotoaparatom u rukama
- Evo, nemam pojma kako ali imam aparat u kolima. Hoćete da vas slikam?

Naravno da mi nije javljeno kada mu je priredba i to je bio poslednji put da sam ga videla. Fotografije još uvek čuvam. Ljubav zauvek.