Kad sam sreo Veru 🔚

31

VERA

Doručkujemo dok vlad ponavlja da ga boli glava, moj tata se smeje i govori kako može da bude ljubavni doktor, jer je najjednostavnijom metodom pomirio Vlada i mene.

Mama je kao i obično u svom fazonu, ne izlazi iz kuhinje i sada priprema još jednu kafu koja će u svakom slučaju dobro doći Vladu.

Sinoć sam odlučila da ne želim da razgovaramo odmah, već danas kada se malo smire strasti.
Sinoć sam bila presrećna, jutros kada smo se zajedno probudili bila još srećnija.

"Više nikad neću piti ovu rakiju."

"Zete, nije to do rakije, već što ne znaš da piješ."

"Čini mi se da si tako i prošli put rekao." To svaki put kaže i podlegne Borisovom pritisku.

"Ovaj put sam ozbiljan, nema za mene više rakije."

"Dobro, sad jedi. Ne kukaj." Dodam i pružim mu pršutu.

"Ubi me glavobolja..."

"Koliko sam ja tvojih godina mogao da popijem, a vidi njega par čašica je on pod stolom."

Nasmejem se na ovo.

"Zapravo je i završio pod stolom."

"To sam namerno uradio." Podigne glavu i pogleda me, te mi namigne, a onda složi neku grimasu i opet se posveti hrani.

"Ko želi još kafe?" Mama dolazi, dok za njom Lav hoda i nosi neki kamiončić.

"Ja." Svi troje kažemo skoro u isti glas.

"Igamo se." Lav se obraća Vladu i on ga podiže na u krila, dok mu priča šta će danas da rade, obećava sve i svašta Lav konačno jede bez da jurimo za njim.

"Zvala me je Nevena." Mama me ozbiljno pogleda.

"Da, i šta kaže?"

"Jana je otišla na izlet sa drugaricama, Jovan će doći kod nas popodne. Biće tu za vikend. Neko treba da ode po njega na stanicu. Ona u ponedeljak ide opet na terapije."

"To mi je rekla. Hvala Bogu oporavlja se."

"Kaže da još par meseci i trebalo bi da koristi samo jednu štaku."

Nakon što smo ručali, Vlad je  otišao da uspava Lava. Mama i tata sede sa mnom u hladovini, svako udubljen u svoje misli.

"Kakav dan, treba da vadimo luk, a mi ovde zaseli." Mama prva progovara.

"Molim?" Nisam slušala šta priča.

"Vera, pa kad pogledam i vidim ovakav dan pomislim kako treba da se radi, ne da se sedi. Evo sad da se vadi luk."

"Mama, naši pogledi na svet se razlikuju, ja kad vidim ovako lep dan razmišljam kako da uživam na njemu a ti kako da vidiš luk." Čujem Borisa kako se smeje.

"Slavka, uživaj, neće luku ništa biti za par dana. Ne dolaze nam deca svaki dan."

"Da se nisu podžapali, ne bi ni sad. Vrbov prut njima treba, ne tvoja rakija..."

"Kome to?" Vlad se oglasi iza mene, te njegova ruka nežno pomazi moj obraz.

"Tebi zete, ako samo još jednom povrediš moju ćerku."

"Jesi li čuo?" Okrenem se i zagledam u njegove oči.

"Obećavam da neću." Odgovori joj ozbiljno. "Srećo, nas tek čeka razgovor."

"Znam."

Nakon našeg razgovora koji je potrajao, saznala sam da je Danijela dala otkaz još onog dana kada mi je poslala njihove slike. Da se potrudio da ona makar narednih desetak godina ne dobije posao u struci. Kao i to da se ne bi tu zaustavio da nije bilo Vlaste i njegovog poznanstva sa Petrovićima. Čovek je u pravu, šta oni mogu jednoj lujki. Ne mogu joj zabraniti da naskače okolo na tuđe muškarce niti joj mogu dadiljati.

I ti ljudi su bili u šoku kada su čuli šta se izdešavalo zbog njihove kćeri.

Onda mi je rekao za plan koji je imao i koji još uvek važi, da odemo u Moskvu na odmor i da upoznam njegovu familiju i tamošnje prijatelje. Prihvatila sam odmah, treba nam da se udaljimo od svega, da se odmorimo i da se malo provedemo.

Tradiciju kojom se svaki naš razgovor završavao, prekinuo je zvuk njegovog telefona.

Nakon dobrih 15 minuta razgovora prekinuo je i saopštio mi da mora da se vrati u Beograd jer je iskrsao neki problem na jučerašnjem sastanku i da on to mora da reši. Kao i da sutra mora da otputuje u Ljubljanu, na jedan dan i čim se vrati, naš je u potpunosti.

"Gasim telefon, pa makar sve otišlo do đavola, čim sednemo u avion za Moskvu." Onda me privuče i poljubi.

***

Vratila sam se istog dana u Beograd i naravno odmah našla na kafi sa Danijem. Onda sam shvatila koliki je on prijatelj po ko zna koji put.

"Vera, onaj odlazak si glupo izvela, al makar je onog magarca opametio. Da znaš bilo mi ga je žao gledati onako slomljenog. Tri dana, onda se nešto desilo, dobio je volju."

"Da, rekao mi je to, da je oživeo tek kad je pročitao moje pismo. Inače je stajalo na stolu al već sam navikla da ne vidi sve što je očigledno."

"U poslu ne propusti čini mi se ni sa se sagovorniku ne uklapa kravata i odelo, a u svom životu ne razlikuje crno i sivo."

"Dobro to sa kravatama možda još samo ti primetiš." Namsejem se na konstataciju.

"Dobro, ako tako misliš. Slušaj."

"Slušam."

"Juče sam pozvao na kafu gospođu Bojić, rekao joj kako joj  odlično pristaje nova boja kose i kako izgleda sve mlađe i mlađe. Onda sam prešao na stvar, Danijelici je kad je Bojićka uzme u usta kraj. A nema sa kim se ona ne druži i ko je ne poznaje. Za svaki slučaj sam razgovorao i sa minista Šapića ženom, Bože moj, sreo sam je i dao odgovor na pitanje šta ima novo."

"Ne znam šta da ti kažem..."

"Dovoljno je da budeš kuma, za dva meseca Taša i ja planiramo da se venčamo."

"Da! Konačno! Znala sam da sam u pravu za vas dvoje."

"I možda da središ kod Petrova neki duži odmor. Znam da će poginut' bez mene, ali..."

"To je rešeno." Namignem. "Tako sam srećna zbog vas."

_________