Kasiopejino sazvežđe

1

- Zašto se zovete Orion? To je čudno ime – devojčica iz prvog reda me gleda namršteno.

- Ela ovde smo da postavljamo doktoru pitanja o medicini – učiteljica je podseća.

- U redu je. Orion je sazvežđe na nebu koje se vidi na celoj zemaljskog kugli – objasnim.

- Znači dobio si ime po zvezdi – devojčica zaključuje.

- Orion je zapravo mitski lovac iz grčke mitologije.

- Znači dobio si ime po ocu? – sad me pita zbunjeno. Nasmešim se od srca.

- Istina je Ela da je moja majka odabrala to ime za mene dok je gledala u zvezde.

- Aha, sad mi je jasno – konačno mi se nasmešila i oglasilo se zvono.

- Hvala doktore što si odvojio vreme za moje radoznale učenike – Marta učiteljica ovom razredu je bila i moja učiteljica.

- Sve za tebe Marta znaš to.

- Ne flertuj sa mnom sinko, previše sam matora za tebe.

- Marta, prve ljubavi se ne zaboravljaju – iako je bila preko dvadeset godina starija od mene.

- Mangupe – nasmešila mi se od srca.

- Učiteljice ja sad moram da idem čekaju me pacijenti.

- Aha, čula sam ja nešto o tim pacijentkinjama koje dolaze kod tebe sa ogrebanim kolenima.

- Uvređen sam, ja sam profesionalac.

- Sinko možda nosiš ime mitskog lovca i najvećeg sazvežđana nebu ali to ne znači da si nedodirljiv. Čak i zvezde padaju.

- Ako padnem nadam se da ću pasti na nešto meko – pozdravim je i krenem na posao.

. . .

Radim kao doktor u našoj bolnici već tri godine, vratio sam se kući nakon što sam odslužio dve ture u Avganistanu kao vojni doktor i moram priznati da taj period mog života nije nešto o čemu želim da govorim. Dobro je biti kući, među svojim ljudima, među prijateljima i sa porodicom.

Svratio sam kući da se presvučem pre nego što odem na posao ali čim sam izašao iz automobila pažnju mi je privuklo komešanje oko kuće do moje, što je bilo čudno jer je kuća već dve godine prazna. Prepoznam jednog od radnika i krenem ka njemu, ovo je malo mesto svi se manje-više poznajemo.

- Hej Rajane.

- Orione kako si? – krenuo je ka meni.

- Dobro sam, ti?

- Nije loše evo radi se.

- Nove komšije?

- Izgleda.

- Ne znaš?

- Znam samo da je moja firma unajmljena da postavi najbolji nadzorni sistem, postavili smo alarm, sad postavljamo kamere – odgovorio je.

- Ovo je mirno mesto, nije baš da ima uzbuđenja i lopova – ima sitnih ali ništa bitno.

- Odluka vlasnika, bar ćeš imati komšije.

- Izgleda.

- Ostavljam te da radiš, vidimo se.

- Vidimo se doco.

. . .

- Kako smo danas gospođo Miler? – pitam moju najstariju pacijentkinju.

- Znaš doktore . . . deca me zaboravila, unučići ne zovu.