"Bezobrazna, uvijek se durila, glumila da je ravnodušna, nepopravljiva, sposobna da voli i mrzi u isto vrijeme. Naučila me da nije sve u životu biti kreten i ženskaroš, da srce možeš dati samo jednoj ženi i nikada biti nezadovoljan zbog toga. Znala...
Budi me zvuk otvaranja vrata ormara. Otvaram oči i odmah sjedam.
-Oprosti mrvo...nisam te htio probuditi.
Govorio je Viktor stojeci ispred mene bez majice. Jedno vrijeme me je promatrao. Gledala sam ga još uvijek s mržnjom.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Njegovo cijelo tijelo je bilo prekriveno tetovažama, slike, oblici...svašta je se tu moglo naći. Gledao me je kako ga promatram.
-Da se okrenem da vidiš dalje?
Upita me i tada uhvatim samo sebe kako ga zapravo promatram.
-Ne što si ti umišljaš? Nisam ja nikakva mrva.
Kažem ljutito.
-Joj Mrvo...baš si slatka kad se ljutiš....polako se brinem...bojim se da neću dočekati da navršiš 18.
Kaže....srce mi je lupalo kao ludo. Znala sam na šta je mislio. Znala sam što ga trenutno pokreće.
-Ti nisi normalan....prije bi spavala sa žabom, nego sa tobom!
Izderem se a on se u sekundi nađe na krevetu iznad mene. Doslovno je legao na mene. Pokušavala sam ga maknuti sa sebe ali njegova široka ramena su mi priječila put iz svakog smjera.
-Vidiš da si Mrva. I to ...samo moja... a sad...
Ipak je zaustavio se...nije ništa rekao. Zagledao mi se duboko u oči i počeo mi se primicati. Zatvorila sam oči i čekala sam da nam se usne spoje. A umjesto toga osjetim poljubac na svome čelu.
-Vidiš da i ti žudiš zamnom.
Kaže i nasmije se. Ja ga ljutito odgurnem sa sebe. Okrenem se na drugu stranu.
-Hajde ne ljuti se Mrvo. I tvoji su na doručku, bilo bi lijepo da razgovaraš s njima i da riješite probleme.
Kaže prije nego li izađe iz sobe. Mrsko mi je to priznati ali u pravu je. Nakon toliko godina sam sa obitelji i nije uredu da barem ne razgovaram s njima.
-Dobro jutro.
Rekla sam kad sam sjela za stol. Svi su me pogledali zqčuđeno.
-Dušo možemo li raz...
Krenuo je govoriti moj otac.
-Ne sad...zaboravit ćemo što se dogodilo, ja nemam snage za prepiranje.
Kažem uzimajući nešto za jesti. Svi su me za stolom gledali.
-Seko molim te...
Krenula je govoriti Lidija. Tu sam se izgubila i zanji živac. Dignem se bjesno i svučem sve sa stola. Podignem jedan tanjur.
-Dosta! Dosta više! Prodali ste me!
Derala sam se razbijajući tanjur za tanjurem. Tata je zagrlio mamu koja je plakala i govorila mi da se smirim. Sestra je bila izvan sebe. Nije znala kako da mi priđe.
-Dosta mi je da moram plačati za vas!!!
Derala sam se, u prostoriju je ušao Viktor sa svoja dva čovjeka. Pogledao je prostoriju i odmah je dojurio do mene i zagrlio me je. Stisnuo me je što je čvršče mogao. Kako se ja ne bi mogla oteti.
-Ššššš Mrvo,....proče.
Tiho mi je šaptao na uho. Kada se i on smirio odgurnem ga od sebe.
-Vi svi ste me izludili, dosta mi vas je sviju!
Derala sam se. I Viktor me je gledao uplašeno. Tada sam se zaustavila na sekudnu. Ta sekunda je za mene trajala nekoliko minuta. Imala sam osječaj da se sve zaustavilo. Pogledala sam roditelje. Bili su zaprepašteni. Sestra nije plakala gledala je kao kroz mene a suze su se same slijevale....a onda sam pogledala prostoriju.
Nisam mogla vjerovati da sam ja to napravila. Moj pogled se zaustavio na Viktoru koji je gledao u mene kao da me se boji. Pala sam na koljena i počela sam lupati po podu.
-Ne želim živjeti više! Ne želimm....
Viktor me je podigao i odnjeo me je u našu sobu. Nakon par minuta došao je liječnik.
-Doživila je živčani slom. I bojim se da neće biti posljedni. Nažalost ona ima psihićki problema, ali uz adekvatnu pomoć oporavit će se.
Govorio je liječnik. Viktor me je svo vrijeme gledao. Ja sam mirno ležala. Nisam se mogla micat...dali su mi neku inekciju.
-Moji ljudi će vas ispratiti.
Rekao je Viktor a liječnik je otišao.
-Mrvo, ne misliš valjda svarno si oduzeti život? Srce mi se slama na te rijeći. Zašto...naša ljubav ne može biti kao iz prića...zašto me mrziš?
Upitao me je iako je znao da neće dobiti odgovor. Upravu je. Naša priča nije kao ostale. Puna je patnje.
-Pusti me da idem...
Jedva izustim, a on dođe do mene.
-Ja tebe volim kvragu...kako to ne razumiješ, kada nešto voliš za to se boriš.
Rekao je ljutito. Lupio je dlanom od zid i izašao je iz sobe. On mene voli? To me je iznenadilo. Ali ja nisam spremna na to. Čujem glasove u glavi. Ne mogu zdravo razmišljat. Svjesna sam da se prvo moram oporavit. Zatim se moram osvetit, a onda mogu razmišljat o svome životu. Do tada...
Čula sam kucanje na vratima. Bilo je vec kasno. Digla sam se u sjedeći položaj. I rekla da može uči, naravno bio je to Viktor.
-Ovaj došao sam se pozdravit.
Rekao je i mene je ostavio u šoku.
-K..kamo ćeš?
Upitam ga. Došao je i sjeo je na lrevet pored mene.
-Imam posao za obavit.
Rekao je i krenuo je se dizat.
-Povjerenje, želim istinu.
Kažem a on me pogleda.
-Izbilo je sranje zbog onih koje smo ubili i sad moram se riješiti par ljudi. Bolje napasti prije nego da oni napadnu na moju obitelj.
Kaže. Govorio je polako, kao da se premišlja dal da kaže ili možda ipak ne.
-Ne ne ne ne ...ja ja ne želim da ti ideš. Molim te.
Počela sam plakati i odmah ga zagrlim. Izenadila sam i sebe i njega. I on je mene čvrsto privio uz sebe.
-Moram.
Kaže.
-Viktore, znam da imam problema, obečavam bit će mi bolje, nemoj ići.
Plakala sam.
-Mrvo, nemaš problema, ti si savršena. Posao mi je sve i moram to obavit makar to značilo da...
Zaustavi se.
-Zašto?! Zašto mi ovo radite!? Sve je tako teško.
On me je čvrsto zagrlio a onda je pozvao medicinsku sestru koja se brine za mene da me umiri. Ponovno mi je dala inekciju. Ležala sam u tami svoje sobe. U jednom trenu sam čula muške glasove i lupanje vrata automobila. Znala sam da je krenuo. Stanje zbog toga u kojem sam se našla me je strašilo. Iako nemam neke jake osječaje prema Viktoru...strah me je izgubit ga...
