Među Nama || Luka Jović

22. Poglavlje

Sedela sam nestrpljivo pored Luke, dok sam čekala da majka konačno izađe iz Ignjatove sobe i pusti me unutra. Tata već bezbroj puta šeta niz hodnjik i priča sa nekim na telefon pokušavajući da sazna ko je i zašto uradio ovo njegovom sinu, a ja sam ćutala, jer ne znam da li da kažem. Moram prvo razgovarati sa bratom da vidim da li on uopšte planira da prizna ko mu je to uradio. Ko zna šta je smislio.

"U redu je, smiri se", obratio mi se Luka, pa spustio svoju ruku na moje koleno koje uporno poskakuje, jer ne mogu da se smirim. Dosta mi je svega. Od kada sam se vratila u Beograd, samo neki problemi, svađe i događaji koje ne mogu da izbegnem. Prosto me umori da ne mogu da prepoznam sebe.

"Nismo trebali da ga pustimo da ode", tiho sam rekla, naslanjajući se od zid i pokušavajući da umirim nervozne noge, dok je on opuštajuće prelazio rukom preko moje i smirivao me je.

"Da sam mogao i ja bih otišao sa njim, a kamo li da ga zaustavljam", priznao je iskreno, pa slegnuo ramenima kada sam ga pogledala.

"I vi mislite da ste tako veći muškarci?" upitala sam mršteći se, jer mi nisu jasni. Vidi šta je uradio Ignjatu, a on meni govori kako bi opet išao sa njim.

"Nije stvar u tome. Činjenica je da nam je stalo do tebe, a on je pokušao da te povredi", objasnio je grleći me usput jednom rukom, dok sam ja glavu naslonila na njegovo rame i pokušala da upijem njegov miris koji je opuštajući.

"Drago mi je što se sve završilo", priznala sam tiho, pa podigla svoj pogled prema njemu, dok je on kroz klimanje glavom samo na trenutak dotakao moje usne. Pod tim mislim na sve. I između nas dvoje ono što se dešavalo prethodnih dana, a nadam se da će i ovome što Teodor radi neko stati na put. Iskreno se nadam da mu odbrojavaju minuti. Odmakla sam se od njega i okrenula glavu prema vratima sobe na koja je upravo izašla mama.

"Mogu li sad ja da uđem?" upitala sam odmah ustajući, dok je ona uzdisala i prelazila rukama preko vrata.

"Možeš", potvrdila je pomerajući se u stranu kako bih prošla, dok je Luka ostao da sedi i meni dozvolio da uđem sama i vidim brata.

Polako sam ušla unutra i ugledala ga kako mirno leži na krevetu i gleda u plafon, a moj pogled prešao preko njega i silnih modrica i povreda koje je dobio. Okrenuo je glavu prema meni dok sam ga namršteno gledala i malo ukočeno stajala po strani.

"Možeš slobodno da mi priđeš", šaljivo je rekao, pa samo prstima mahnuo da mu priđem.

"Da li si se pogledao u ogledalo na šta ličiš?" upitala sam ozbiljno, jer mu je lice skoro modro, a ni godnji deo tela nije ništa manje taman. Po prvi put ga i vidim u ovakvom stanju. Ignjat se nikada nije kretao u lošim krugovima, ali izgleda da je jedan pored njega bio već godinama, a da nije ni znao.

"Hteo sam, ali nisam stigao", ironično je rekao, dok sam mu ja konačno prišla i zaprepastila se koliko ozbiljnije izgleda izbliza. "Nemoj samo da mi počinješ sa tim kako si mi govorila da ne idem, kada i sama znaš zbog čega sam otišao", upozorio me je, dok sam ja ćutala i iskreno imala u planu da ga napadnem, jer se prema ovoj situaciji poneo kao tinejdžer. Ko još ide da bije drugoga osim dece?

"U redu, ćutaću." Podigla sam ruke, pa sela pored njega dodirujući mu plavu ruku koju sam uzela u svoje i osećala ogromnu ljutnju i razočarenje. Mislim da ovo Ignjat nije zaslužio. Nije zaslužio da mu Teodor ovo uradi. Bili su dugogodišnji prijatelji. Zar je ovo prijateljstvo? "Jesi li o ovome razmišljao kada si rekao da si i ti spreman na sve?" upitala sam podižući obrvu.

"Iskreno, i nisam baš", namršteno je odgovorio, pa pokušao da se pomeri, jer mu je neudobno. "Osećam se kao da su mi kosti pomerene", dodao je pokušavajuć da se našali na svoj račun, dok sam ga ja gledala smrtno ozbiljno.