Umiri ga

-2-

,,Anastasia Lewis." cim sam se pribrala, shvatila sam da je neko rekao moje ime.

Pritrcala sam do saltera, gde su stajala tri muskarca.Zaobisla sam pult i dobila celu sliku stranca.On je delovao totalno nezainteresovano za okolinu.Bio je miran i stalozen.Nije me gledao, ali ja sam kao hipnotisana odmerila svaki deo njegovog tela.Malo je reci da je savrsen.Njegove crte lica su izvanredne.Nikad nisam videla zgodniju musku figuru.Procistila sam grlo, kad sam uvidela da momci iz obezbedjenja gube strpljenje.

,,Slusam." uctivo sam rekla obojici.

,,Predala nam ga je policija pre samo sat vremena.Rekli su nam da ga dovedemo ovde." objasnili su mi u kratkim crtama.

Klimala sam glavom, pomno ih slusajuci.Potom sam skrenula pogled prema lepom mladicu.Bio je mlad, mozda i mladji od mene.Nisam sigurna.Na njemu nije bilo traga nekih nepravilnosti, niti psihickih problema.Pretpostavljam da je to zakopano u njemu.Samo treba neko da izvuce napolje.To cu biti ja.

,,Ne znam da li mozes danas." ubacila se Stela.

Nalazila se kod mog desnog ramena, usmerena prema meni.Ja sam i dalje kao hipnotisana, posmatrala osobu ispred sebe.Kraickom oka sam videla da nisam jedina.

,,Daj mi raspored." ispruzila sam desni dlan.

Sekunda joj je bila potrebna da mi doda papir.Spustila sam glavu kako bih procitala sitna slova.Trudila sam se da nadjem prazno mesto, ali bezuspesno.Dogovarala sam se sama sa sobom o sledecem koraku.
Proslo je sigurno malo vise od minuta, kada sam samo bacila na sto i fokusirala se opet na njih.

,,Odvedite ga u neku slobodnu sobu, pa ce Stela da ga obavesti o slobodnom terminu." odgovorila sam profesionalno.

Volela sam osecaj koji se budio u meni, kad god bih nesto naredila.Prvi put kada sam dosla ovde, bila sam jos samo jedan nebitan zaposlen.Malo je reci da sam bila nevidljiva.Kako su godine prolazile, ulagala sam sav svoj trud da bih se popela na sam vrh stepenica.Kasnije sam pronasla i Stelu.Tacnije, ona je dosla u potrazi za poslom.
Sada glavna rec pripada direktoru ili meni.Tako da su momci iz obezbedjenja bez prigovora poslusali moju naredbu i povukli andjeoskog decka sa sobom.Opsednuto sam ga posmatrala dok su ga vodili.Njegova siroka ramena su mi otela uzdah, zbog cega me je Stela blago udarila u rebro.Poskocila sam i okrenula se prema njoj.

,,Sta je sad?" pomalo besno sam je upitala.

Ona se lukavo osmehnula i pokazala mi ocima ka mestu gde je do pre par sekundi bio nas novi pacijent.

,,Zamalo da ti krenu bale.Na vreme sam odreagovala." odgovorila je kroz smeh.

Prevrnula sam ocima na njenu izjavu, i samo se uvalila nazad u svoju stolicu.Zaboravila sam u medjuvremenu i da sam nam uzela kafu.Samo sam je zgrabila sa stola i u tisini je pila, zarobljena u svojim mislima.Stela vise nista nije prokomentarisala, vec se samo unela u posao.
Ja s druge strane, nisam mogla da se fokusiram na bilo sta sto se dogadjalo oko mene.Sve vreme sam se pitala koja je njegova prica.Odakle dolazi?Zasto je zavrsio u najgoroj mogucoj ustanovi?
Sva ta pitanja mi izjedaju mozak, dok lagano zavrsavam svoju drugu kafu.Kada mi se vid vratio u normalu, bacila sam pogled na zidni sat i shvatila da je vreme za moju prvu terapiju.Izdahnula sam isfrustrirano i odlucila da krenem u svoju kancelariju.

,,Pozdravi mi Robinsona." Stela je dobacila salu, koju slusam vec stoti put.

,,Nece da ti dosadi, zar ne?" postavila sam joj retoricko pitanje.

Iskezila se ponosno, i samo mi mahnula.Zagrizla sam usnu, jer nisam zelela da se nasmejem.Ipak, kada sam joj okrenula ledja, jedan brz osmeh je proleteo mojim licem.Dosla sam do lifta i zahvalila se Bogu sto je vec bio tu.Usla sam u njega kao da mi nije do zivota, i pritisla dugme za drugi sprat.
Lupkala sam nervozno nogom i samo se pomolila da ce ovaj danasnji pakao sto pre da se zavrsi.

***

,,Kosmari su prestali?" upitala sam lepu zenu ispred sebe.

Sedela sam u svojoj mekanoj fotelji, sa sveskom i olovkom u krilu.Preko puta mene se nalazila zena s kojom sam se u vecini slucajeva pronalazila.U nekim momentima sam videla staru Anastasiu, a onda i sadasnju.Mozda mi je zbog toga ona bas prirasla srcu.

,,Nisu vise tako cesti." odgovorila je, lomeci prste.

Napredovala je brzo, i nadam se iskreno da je blizu potpunog oporavka.Zasluzila je da bude srecna.

,,Nedostaju mi mnogo." dobacila je taman kad sam krenula da progovorim.

Nezno sam joj se osmehnula.Imala je moju beskonacnu podrsku.Kada izadje odavde, volela bih da mi se uvek obrati za pomoc.Bicu tu.

,,I ti njima, sigurna sam.Nemoj nikada da pomislis da oni nisu pored tebe.Tvoj muz i tvoje dete cete svuda pratiti." odgovorila sam joj i istog trena se setila noci kada sam ja izgubila svog oca.

,,Volela bih da su svi ljudi kao ti." rekla je i time presekla stravu i uzas u mojoj glavi.

,,To je divno s tvoje strane, ali se ne slazem." odgovorila sam nonsalantno.

,,Cekaju te prelepe stvari, veruj mi.Neko ce jednog dana da pokuca na tvoja vrata i zavoli sve tvoje mane.Tada neces moci da pobegnes." pomno sam pratila njene usne kako se pomeraju, kao i reci koje je izgovorila.

Dala sam sve od sebe da stvorim sliku u svom umu, ali nije islo.Sve mi se to cini kao neka bajka, bez srecnog kraja.Ne zelim to njoj da kazem, ali meni ne treba muskarac da bih bila srecna.Ne planiram da imam bilo koga.Previse je to velika obaveza za mene.Radije cu da budem sama svoj oslonac.

,,Hvala ti.Znaci mi to.Nije ni tebi jos kasno za srecu." odgovorila sam vedrije.

,,Nadam se da si u pravu." zamisljeno je odgovorila.

Zaglavile smo se u nekim nasim univerzumima, a onda sam se naglo cimnula kad je ustala.Ucinila sam isto i odlozila svoje stvari na stocic pored.Hodale smo do vrata, koja sam ubrzo i otvorila.Nju cuvari nisu cekali, jer joj nisu bili ni potrebni.Vratila bi se sama u svoju sobu bez prigovora.Zato sam je najvise i postovala.

,,Hvala na jos jednom razgovoru.Videcemo se jos sutra." prva je zapocela.

,,Radujem se." odgovorila sam iskreno.

,,Dovidjenja doktorka." rekla je i mahnula, pre nego sto je izasla i ostavila me samu.

Vrtela sam njene reci kao bumerang u mozgu.Na momenat sam se naivno ponadala da su tacne.

Mozda cu i biti srecna.