Iako sam to mrzeo iz dna duše, danas sam morao da se dovedem u red. Brijanje i kupanje posle pauze od deset dana donelo je olakšanje mom telu, ali mozak je i dalje bio kao u praznom hodu, možeš da pritiskaš gas koliko hoćeš, ali se nigde neće pomeriti.
Dok sam stajao ispred ogledala u odrazu sam video svoj radni sto zatrpan izgužvanim listovima, opušcima, ostacima hrane, praznim bocama. Posmatrao me je kao ranjena zver. Zadrhtao sam od pomisli da mu više nikada neću prići. Dao bih sve na svetu samo da listovi više ne budu sablasno beli. Mrzeo sam kompjutere i sve svoje radove sam . Nekako sam osećao da mi mašine ubijaju želju za pisanjem, mada sad nisam znao ni šta ću sa hartijom. Možda nije kasno da u poznim četrdesetim pronađem neko novo zanimanje...
Dok je sveštenik odrađivao svoj deo posla na komemoraciji Petru, razmišljao sam o svom prijatelju. Smrt ga je prihvatila dok je pisao, kako je on tvrdio, remek-delo. Ni sam nisam siguran da li sam mu baš bio potpuno iskren prijatelj. Pisci su kao tajni agenti na zadatku, uvek se plaše da sagovorniku ne otkriju suviše o svom pisanju. Korisno je čuti tuđe tajne, ali svoje treba čuvati. Ali i zavideo sam mu. On je umro misleći da je na vrhuncu stvaralačkog uzleta. Ja ću umreti kao nepoznati pisac u pokušaju. Iako sam šest knjiga, sve zajedno prodate su u veoma skromnom tiražu.
Poznavao sam većinu lica koja su bila izgubljena u mislima i nisam imao želju da pričam ni sa kim. Pažnju mi je privukla zanosna brineta koja sigurno nije imala mnogo više od dvadeset godina.
Ko si ti, lepo biće? pomislio sam. Sigurno neka Petrova daleka rođaka, koja je iz osećanja obaveze morala da dođe na pogreb matorca, koga je poslednji put videla u vreme pada berlinskog zida.
Njeno zanosno telo, mi se činilo u toj meri savršeno, kao da ne pripada ovom svetu. Bila je obučena sasvim formalno, dugačka crna haljina, zakopčana do grla. Ali iz nje je strast izbijala kao toplota sa Sunca. Niste ni morali da je gledate, osetili bi ste sve što treba. Da mi je neko ponudio nekoliko minuta uživanja sa njom, koliko bih i bio u stanju da izdržim, ili kroćenje mog divljeg radnog stola, bez razmišljanja bih prihvatio potonje. Onda bih u nekom budućem romanu, opširno opisivao, kako sam je, zahvaljujući iskustvu, nebrojeno puta dovodio do vrhunca. Ali znao sam da neću dobiti ni jednu ni drugu ponudu. U stanu će me i dalje čekati divlja zver žedna moje duhovne krvi, sve dok me ne pretvori u praznu ljušturu.
Već sam se spremao da krenem, kada sam primetio da me brineta posmatra i poziva klimanjem glave. Dok sam joj prilazio nešto mi je prostrujalo telom. Možda mi se i ispuni prva želja, ponadao sam se. Valjda ću se setiti kako treba zadovoljiti mlado telo.
„Dobar dan, gospođice, nisam siguran da se poznajemo. Vi ste Petrova rođaka?"
„Ne baš, više sam njegova prijateljica", odgovorila je, zagonetno se osmehujući i pokazujući da bi mogla da reklamira ruž za usne i pastu za zube u isto vreme.
„Pokvarenjak matori, nikada mi se nije pohvalio da ima tako dražesnu prijateljicu."
„Znate kako je sa vama piscima. Stalno se ponašate kao da ste tajni agenti na zadatku i nikada previše ne otkrivate svom sagovorniku."
Reči su na mene delovale kao strujni udar. Ali ovo ne mora ništa posebno da znači. Ko zna, možda sam to i rekao Petru, pa je on preneo ovoj tajanstvenoj lepotici.
„Zapravo, više sam mu bila konsultant", rekla je osmehujući se. „Izvinite, htela sam da kažem savetnik, znam da mrzite upotrebu tuđica kada je to moguće izbeći"
„U pravu ste, stvarno ne volim tuđice. Nego, nije mi jasno kakav ste to savetnik bili? Bavite se književnom kritikom, teorijom književnosti? Izvinjavam se, ali nisam siguran da znam kako se zovete, a vidim da me vi poznajete?"Seli smo na klupicu ispred spomenika nekog palog partizana. Pogledao sam oko sebe i primetio da je groblje potpuno opustelo.
