Danijelova priča ✔️

Danijelova priča 1

1

Poslednji put kada sam pogledao na sat bila je ponoć. Nisam smeo pogledati na sat sada, iako sam bio siguran da je od tada prošlo više od sat vremena. Ispisivao sam nebuloze laserom po zidu, čak je i Džou dosadilo da skakuće pokušavajući da ulovi crvenu tačkicu. Spavao je kraj mene spokojno, a ja sam mu zavideo na sposobnosti da spava kad god mu se prohte. Vijugave linije koje je crvena tačkica ostavljala po zidu u mrklom mraku moje sobe su me hipnotisale, trgao sam se kada je sobu ispunila svetlost. Spustio sam laser na ormarić kraj kreveta i uzeo svoj telefon koji je svakih par sekundi ispustio tiho bip kako bi mi privukao pažnju. Nisam gledao ko me zove, znao sam ko me zove, zato sam i prevrnuo očima i uzdahnuo pre nego što sam se javio. Mrzeo sam što me zove u sred noći, jer sam znao zašto me zove.
,,Zdravo Marija", pozdravio sam je sanjivim glasom, nisam ni bio svestan da sam baš toliko pospan. Nisam mogao spavati inače, ali večeras nisam mogao spavati jer sam očekivao da će me zvati. Zove me gotovo svakog četvrtka u ovo vreme.
,,Ti spavaš. Nisam htela da te probudim", nije je bilo briga što me je probudila, bila je pijana, želela je da mi čuje glas kako bi umanjila osećaj krivice, ili ga pojačala. Nisam mogao znati koje je od ta dva u pitanju, nije me ni bilo briga.
,,Naravno da spavam, četvrtak je. Zapravo sada je već petak, a ja ujutro radim", odgovorio sam trudeći se da zvučim kao da se šalim, ali mi nije bilo ni najmanje do smeha. Želeo sam da spavam, nije mi ovo trebalo, nisam ja ovde da umanjim njen osećaj krivice.
,,Zar ti ne nedostajem? Kako možeš tek tako zaspati bez mene?", pitala je tužnim glasom, znao sam da je na ivici suza. Možda sam najgora osoba na svetu, ali mene trenutno nije bilo briga za sve ovo.
,,Čovek se na sve navikne, a neki od nas rade i navikli su da spavaju noću", takođe neki od nas piju lekove za smirenje kako bi mogli zaspati, ali ona to ne mora znati.
,,Ne moraš biti toliko jadan prema meni. Mogao si barem slagati i reći da ti nedostajem", prošaputala je sakrivajući činjenicu da već plače, nije bila tužna, bila je besna na mene. Možda je čak i više bila besna na sebe. Već sam pomenuo njene razloge zbog kojih me je zvala uopšte, sada se kajala što me je zvala jer je znala da će naš razgovor ovako teći. Mogao sam snimiti ovo na telefon i puštati joj moje odgovore.
,,Hoćeš da mi kažeš da ti ne spavaš jer ti ja nedostajem?", nisam nameravao ovo da joj kažem, ali svako poklekne želji da vrati milo za drago, a ja sam bio previše pospan da bih mogao odoleti. Čuo sam kada je udahnula iznenađeno, ali odgovorila mi je tako što je prekinula vezu navodno mi dajući na znanje da sam ja preterao. Kako da ne...

Prva dva sata na poslu su prošla kao i obično, dosadno. Papiri, brojevi, računi, e-mail-ovi... Taman kada sam osetio da mi se već oči sklapaju jer nisam bio u stanju da se razbudim, došlo je vreme za pauzu. Odgovorio sam na još tri mail-a pre nego što sam proverio mobilni telefon, nije mi još uvek pisala, sigurno još uvek spava. Protegao sam se, ustao i zaputio se u kuhinju. Svako je mogao praviti pauzu kada god želi, Nikola i ja smo zajedno išli na pauze u ovo vreme jer nam je obojici tako odgovaralo. Nikola je bio moj najbolji prijatelj od kada znam za sebe, jedino vreme koje smo proveli odvojeno je bilo vreme kada smo studirali. On je studirao u gradu u kojem je i Marija trenutno studirala, ja sam studirao ovde gde sam i ostao nakon fakulteta, a on se doselio kod mene jer je završio fakultet pre mene. Bio je godinu dana stariji od mene, nije bio pametniji pa je završio pre mene, iako bi on rado protivrečio tome. Dok sam se približavao kuhinji, nadajući se da je on već spremio kafu, čuo sam da on priča sa nekime. Neko nam se ubacio u termin pauze. Nije da sam mogao nekome zabraniti to, niti je ovo bio prvi put da se neko pridružio, svi su znali ko kada ide na pauzu. Ako je neko želeo nešto da kaže njemu ili meni u toku radnog vremena, sada je bilo najbolje vreme za to. Pričao je sa Mijom, ona je bila direktorova asistentkinja. Takođe se nabacivala kako Nikoli, tako i meni, više Nikoli doduše, ovo će biti zanimljivo.
,,Šta radite ti i Danijel večeras?", pitala je onim tonom koji mi je govorio da se naslonila na kuhinjski element, vrti pramen kose i trepće posmatrajući ga ispod veštačkih trepavica.
Sada sam već stigao do kuhinje, ali sam se naslonio na zid pored vrata, želeo sam da pustim Nikolu da malčice uživa.
,,Koliko ja znam ništa posebno. Zašto? Šta je večeras?", trudio se da zvuči kao da nije ni najmanje zainteresovan. Nisam mogao da se ne nasmešim na ovo, Nikola je uvek bio zainteresovan, a Mija je bila njegov tip. Plavuša, zgodna, doterana, zelene oči, da ne pričamo da je imala sve atribute, a koliko sam ja znao bili su zajedno nekoliko puta. Naravno to je bilo samo ono što sam video jer sam naleteo na nju u našem kupatilu dva puta i tri puta u kuhinji dok je doručkovala. Poslednji put smo doručkovali zajedno pre dve nedelje, pitao sam se kakav je povod sada našla da strpa sebe i Nikolu u istu situaciju. Nije mi smetala Mija, bilo mi je drago zbog Nikole ako ništa, ali Mija je znala prelaziti granicu kada priča sa mnom, a to mi jeste smetalo. Iako iz nekog meni sasvim neshvatljivog razloga, Nikolu nije bilo briga što ona očigledno flertuje sa mnom.
,,Vodim večeras Zoi u bar, rođendan joj je. Mislila sam da bi bilo super da dođe par kolega pošto je nova i niko od vas je nije još upoznao, ovo je savršena prilika", objasnila je Mija, a ja sam se pitao da li je zvala još kolega sa posla ili samo Nikolu i mene. Nisam znao mnogo o Zoi, bila je sasvim obična smeđokosa devojka. Delovala je simpatično, ali kao što je Mija sama rekla, niko od nas je nije nešto posebno poznavao.
,,Ja sam za. Što se tiče Danijela nisam baš siguran da će on želeti da ide, ali pitaću ga", Nikola me je poznavao dobro, imao sam posla večeras. Nakon toga sigurno neću želeti ići nigde, a još važnije od toga nisam želeo da me Mija nađe negde nasamo i pita me. Bilo mi je drago što je rekao da će me on pitati.
,,Nemoj mi reći da on ne izlazi jer mu ona mala ne dozvoljava. Odselila se pre tri meseca, neće on valjda sedeti kući naredne četiri godine dok ona ne završi studija", prokomentarisala je i frknula navodno razočarana time što je mislila o meni. Nije se o tome radilo, ali mi nije padalo na pamet da se objašnjavam Miji od svih ljudi. Ona je bila najveća tračara na celom našem spratu, da ne kažem u celoj zgradi, osim toga stvarno nije bio njen problem šta ja radim niti zašto.
,,Ne radi se o tome", pogrešan odgovor Nikola, pogrešan jebeni odgovor. Trebao bi bolje znati kako odgovaraš Miji na njene pretpostavke. Da mi je sada na dohvat ruke udario bih ga.
,,Nevolja u raju. Šta ti to znaš, a da ja ne znam?"
Nikola idiote jedan trebao si znati da će te ovo pitati. Sreća moja pa Nikola nije baš toliki idiot i da odgovori na ovo pitanje. Da li je to istina? Nisam bio siguran, ako Mija nosi onu bluzu koja otkriva gotovo sve rećiće joj. Pokrenuo sam se iste sekunde i uleteo u kuhinju trudeći se da mi se na licu ne vidi da sam ih prisluškivao. Isuse, gori sam od Mije.
,,Dobro jutro. Šta ima novo?", pitao sam zaputivši se direktno ka aparatu za kafu. Nikola me nije ni primetio odmah, naravno da je bila u onoj bluzi. Nikola bi se trebao naučiti samokontroli. Imaj malo samopoštovanja druže, vrti te oko malog prsta. Mija me je zato pratila pogledom smešeći se zadovoljno.
,,Zapravo sam htela i tebe da pitam ono što sam Nikolu već pitala. Da li želiš večeras do bara sa nama i još nekoliko kolega? Slavimo Zoin rođendan", okrenula se ka meni dok sam ja već bio oslonjen na kuhinjski element držeći šolju kafe u rukama. Otpio sam gutljaj piljeći u Nikolu podignutih obrva, tek kada se Mija okrenula ka meni, kada mu njene grudi nisu bile na vidiku, skrenuo je pogled na mene.
,,Mislim da ću večeras spavati. Nisam najbolje spavao proteklih nekoliko dana", odgovorio sam mršteći se tužno, a ona je napućila usta razočarano. Posle sekunde su se njene oči skupile sumnjičavo, sada je bila ubeđena da se nešto desilo između mene i Marije. Okrenula se na sekundu ka Nikoli, a sada sam ja bio idiot koji je rekao ono što nije trebao reći. Progovorio sam pre nego što ona posumnja još nešto.
,,Marija i ja imamo dogovoreno sastanak preko Skype-a, a posle toga ću verovatno leći. Svejedno vam želim lep provod. Poželi Zoi srećan rođendan u moje ime u slučaju da je ne sretnem danas."
,,Ako se slučajno predomisliš, svrati", našla se kraj mene dok sam ja piljio u šolju kafe, zagrlila me je i poljubila me u obraz. Nasmešio sam se ljubazno kada se udaljila kako bi se okrenula ka Nikoli i uradila isto. ,,Vidimo se u devet večeras."
,,Vidimo se", nije se ni trudio da zvuči normalno. Prevrnuo sam očima jer nisam mogao da ga gledam toliko opijenog devojkom samo zato što dobro izgleda.
,,Uživaj Danijele, možda se vidimo večeras", okrenula se ka meni i mahnula mi dok je izlazila iz kuhinje. Želeo sam joj reći da ne računa na to, ali nije bilo poente. Ona je bila jedna od onih osoba koja se nada da će sve biti kako je ona smislila sve dok na kraju stvarno tako ne bude.
,,Stvarno Nikola, da li ti treba maramica? Balaviš", bacio sam krpu u njegovom pravcu dok je gledao za njom. Uhvatio je krpu u letu i nasmešio se podlo podigavši obrve nekoliko puta.
,,To što si ti iz nekog sasvim nebuloznog razloga odan devojci koja...", zaustavio se i uozbiljio jer sam bio siguran da se na mom licu videlo da ću ga ubiti ako progovori još samo jednu reč. Podigao je ruke u znak predaje i uzdahnuo. ,,Trebao bi izaći sa nama večeras. Govorim ti to kao prijatelj. Mija je u pravu, ne možeš sedeti kući dok Marija ne završi fakultet."
,,Neću uopšte pričati sa tobom na poslu o tome zašto ne želim da izađem sa vama. Ti znaš vrlo dobro da se ne radi o tome da sedim kući kao dobar dečko i čekam svoju devojku da se vrati", kako sam to rekao moj telefon je zavibrirao u mom džepu. Nikola je prevrnuo očima iznervirano dok sam vadio telefon iz džepa. ,,Ostavi se toga Nikola. Rešiću ovo sam."
,,Vidim kako to rešavaš sam", odbrusio mi je iznervirano i izašao iz kuhinje. Brinuo se za mene, znam, ali ja nisam dete. Znam sam da rešavam svoje probleme, a jedan od mojih trenutnih najvećih problema me je upravo zvao na telefon.
,,Na poslu sam Marija, ne mogu da pričam dugo", rekao sam čim sam se javio odmah nakon što je Nikola izašao iz kuhinje.
,,Videla sam da sam te zvala sinoć, htela sam samo da se izvinim ako sam te probudila. Glupavi telefon te stalno zove sam, ne znam šta nije u redu sa njim. Moraću ga odneti na popravku. Ja sam sada ustala, kerećem na predavanja, pa sam htela da ti se javim pre nego što odem", ne, ti si sada došla kući i još uvek si dovoljno pijana da se ni ne sećaš da smo pričali sinoć.
,,Ne moraš mi se izvinjavati što si me zvala...", trebala bi mi se izviniti što me jebeno lažeš, ,,samo sam prekinuo vezu i nastavio spavati. Do kada ti traju predavanja? Da li još uvek važi da se čujemo večeras kada završiš?"
Želim da ti vidim lice dok me lažeš. Ovako prosto nije zanimljivo, ovako ne mogu biti siguran, a izbegavaš dolazak kući.
,,Ovaj... Ne znam. Nazvaću te kada završim", odgovorila je nesigurno. Naravno da ne zna do kada joj traju predavanja kada ni ne namerava ići danas na predavanja. Nazvaće me kada se probudi pre nego što ode kod njega.
,,U redu, čujemo se kasnije onda. Moram nazad na posao sada", odgovorio sam iznervirano stiskajući pesnicu leve ruke.
,,Volim te, nedostaješ mi", moja pesnica je udarila o kuhinjski element, bol je prostrujao kroz moju ruku do ramena. Sreća pa je prekinula vezu pre nego što sam joj morao reći isto, znala je da nešto nije u redu, znala je da joj ne bih odgovorio. Znala je da znam, ali i dalje me je lagala. Koliko će ovo još trajati? Gde joj je granica?