Istina

1. GLAVA

Pejzaz mi prolazi pred očima, još ima zelenila, iako je jesen već uveliko nastupila i pogled je divan kada umeš da gledaš. Poslednjih nekoliko dana samo to i radim, posmatram i stojim tu gde jesam. Kao biljka koja vegetira. Kao biljka se i osećam. Ulazimo u grad. Ne verujem da sam sama. Okrećem pogled iza sebe prema ostatku autobusa i vidim nekolicinu poznatih lica. Tek toliko nas je zahvatilo ovu drugu smenu. Razmišljam da li je bolje što ne idem ujutru kada idu i svi ostali. Pa se svi guraju u autobus i ne dozvoljavaju ti da sedneš. Jedino ako nisi neki mišićavi tip koji ume da odgurne celu jutarnju bagru i zauzme sebi mesto. Pošto sam ja sićušna devojka, sa vrlo malo snage u sebi, možda je i bolje što sam ovo polugodište poslepodnevna smena. Iako shvatam da ću biti sama kao što sam i pola leta provela izmedju svoja četiri zida. Napokon autobus se zaustavlja, i svi polako izlaze na poslednjoj stanici. Svrstavajući se u grupice, laganim koracima kreću prema školi. Osetim ruku na ramenu, poznato lice mi se smeši, a i ja uzvraćam širok osmeh jer shvatam da ipak tih dosadnih sat vremena pre prvog časa neću provesti sama.

„Hej, pomirila sam se sa Veljkom!" Obaveštava me sa velikim ushićenjem.

„Znala sam da neće dugo trajati ta vaša svadja..."

„Idem sada da se nadjem sa njim, već je završio sa časovima" i smešak mi opada. Da, srećna sam zbog nje. Ili nisam? Ne znam.. on je kreten, to znam zasigurno. Ali ponadala sam se da ćemo ići na kafu kao prošle nedelje.

Njena dugačka smedja kosa je počela da se talasa pri njenim brzim koracima i već je nestala bez bilo kakvog pozdrava. Nastavljam da koračam iza grupe devojaka koje se kikoću i zabavljaju. Podsetilo me je na neke prošle dane kada sam i ja imala žensku ekipu bez koje mi ni jedan dan nije prošao. Ni sa Reom mi nije loše, mada mi nikada nismo bile bliske. Prošle nedelje sam mislila da će se to promeniti. Ona se posvadjala sa svojim dečkom, ja sa svoje dve najbolje drugarice i tako smo se našle. Pozvala me je da odemo na kafu u Gabbiano blizu naše škole. Inače ne trošim novac na kafiće i ne posećujem ih često, ali ovog puta sam pristala. Uletela je prva, i dok sam sa vrata izgovorila gde ćemo da sednemo, ona je već odjurila dublje izmedju stolova, i počela rukom da me zove da se pridružim. Onda sam i ja videla. Za stolom za kojim je već sela nepozvana, bila su dva poznata lica. Dečko sa tamno smedjom kosom do ramena, negde moje i njene visine, sa crnom rokerskom majicom na sebi i iritantno dosadnim pogledom. I pored, njegov najbolji drug viši za glavu i po, sa duboko plavim očima i zavodljivim smeškom koji se protegao kroz desnu stranu njegovog lica.

„Ajde sedi ovde, možemo sa njima kad smo se već svo četvoro ovde našli." Pogledala me je ozbiljno.

I baš kod ćoška, gde je ova grupica devojaka skrenula u levo, zapazila sam jednog od njih, Marka. Iako je on nizak, njegovu pundju nije teško primetiti. U našoj nerazvijenoj državi, mogu da kažem da je od njega vrlo smelo to što je odlučio da pušta kosu. Prošle nedelje ga je baš to Rea pitala, ali nakon toga je nastala svadja izmedju njih dvoje. Dok smo Vasilije i ja situaciju pratili očima, i bilo nam je neprijatno. Svima nama, verovatno. Gde je on? Znam da sam videla taj osmeh u autobusu. Imao je crne naočare za sunce i teksas jaknu na sebi, ali ga ispred sebe ne vidim. Pogled zabacim preko svog ramena i vidim samopouzadnje, kao da ne postoji bolji i lepsi muskarac od njega. Tik iza mene laganim hodom, uspravljen, jednom rukom drži torbu zakačenu na jednom ramenu i gleda pravo kroz zatamljena stakla (bar tako mislim). Da li da ga zaustavim? Ili će me smatrati malom i smešnom.. i odjednom je i meni nadošlo neko samopouzadanje.

„Hej, jel ideš ponovo u Gabbiano?" Zastala sam da ga sačekam dok ne napravi još taj jedan korak bliže meni, pa smo nastavili u istoj ravni istim smerom.

„Umm ne, mislio sam da sednem negde i počnem sa čitanjem lektire." Pogledao me je sa nekim čudom, a ja sam se začudila još više. Samoj sebi.