Istina

3. Glava

Ponovo počinje kiša. Sreća me je ostavila izgleda sa onim propalim parkom, klupom i igricom. Ne osećam je više. Ponovo sam ona tmurna devojka koja je pola leta provela zatvorena u svojoj sobi, bez imalo života u sebi. Kaplje polako, ali osećam kako se postepeno pojačava. Hodam brže, pa pete jedva da mi dodiruju trotoar, a ruke mi lete napred nazad kao da se takmičim u plivanju. Napokon, stižem do željene tačke. Na stanici već skoro svi čekaju. Samo njega nema. Uvek nam to rade, kada su topli dani, autobus dolazi pre svih nas, a kada je ovako kišovito, vetrovito ili kada su one najgore hladnoće sa snegom do kolena, autobusa nema. Svi gledaju na sat i pričaju o tome. Okrećem se i bacim pogled na uličicu preko puta stanice. Pusta je. Ali ipak nije. Vidim da malo dalje navire njegova silueta. Primetila sam da uvek dolazi poslednji. Gori je od mene. Kao i Rea, koja isto čeka poslednji trenutak da se izbaci iz kuće, više puta je kasnila za autobusom, pa je vozač uvek morao da čeka na nju. Ali sećam se posebno onog dana kada je nije sačekao. Nastao je haos. Stigla je do stanice, a autobusa tamo više nije bilo, vratila se kući po tatu i kola. Bila je besna, tata je morao da je doveze čak do autoputa za Beograd. Uletela je u autobus kao gladan vuk i počela da viče. Kasnije, kada smo stigli do Zrenjanina, otišla je da se žali nekome u autobuskoj stanici. Ne znam kako se završila ta priča.

„Ti kao da znaš kada će autobus tačno da dodje." Nasmešeno lice mi se približava, a i autobus skreće u uličicu da se parkira.

„Da, poznajem ga vrlo dobro." Viši je za glavu i po od mene, pa ga ni ne vidim dobro od sunca koji se polako probija na nebu i šalje sjajne zrake. „Jel ideš negde danas?"

„Ne, hoćeš na kafu ili čitaš lektiru?" Uzvratio mi je osmeh i polako ulazimo u autobus, pokazujem mesečnu kartu i sedam negde na sredini autobusa. Odmah otpetljavam slušalice i zabadam njihov kraj u svoj telefon. Poslednjih nekoliko nedelja je ovaj deo dana bio moj omiljeni. Ako zanemarimo činjenicu da idem u školu. Kući dolazim kasno, umorna, gladna, nervozna, nekad besna i neraspoložena. Jedva čekam da sednem za kuhinjski sto i pojedem sve što se nalazi na njemu, posle uskačem u kadu i nakon nje se smrzavam, jer se u kupatilu osećam kao da stojim gola na snežnoj planini. Uskačem u svoj krevet i uzimam knjige u ruke. Da, knjige. Obožavam da spavam do podneva, pa sam navikla da učim u kasnim noćnim satima. Muzika me opušta, imam vremena za nju samo ovih pola sata do grada i nazad do kuće. Stopila sam se u sedištu i nestala u svojim mislima.

Penjemo se sada već ne tako strašnim stepenicama i ulazimo u onaj zadimljeni prostor sa puno zlatnih lampica. Svidja mi se ovde. Ponovo odlazimo na sprat kafića i sedamo na neku udobnu sofu. Navikla sam na Vasilija. Bilo mi je čudno druženje sa njim na početku. Zbog njega, zato što se prikazuje kao bad boy, zato što sluša rok, stariji je dve godine od mene, a ipak ni jednom nisam videla u njegovim očima da sam mu dosadna ili da u nečemu preterujem. Svidja mi se to poštovanje koje izražava. Čudno mi je i zbog mene. Zato što sam previše stidljiva, a ipak sa njim sam opuštenija nego sa nekim mojim školskim drugovima koje poznajem 3 godine. Najčudnije od svega je što sam ja ta koja je završila sa ovim momkom na kafi. Ne znam kako se moje bivše drugarice osećaju povodom toga. Bile smo ludački spoj, volele smo da zezamo i nerviramo jedna drugu. Uživale smo u tom urnisanju. Tako smo Sanja i ja otkrile ko se svidja Alesji. Sedela sam u sobi za kompjuterom i grickala kikiriki kada mi je zavibrirao telefon na stolu.

„Amar je na Omegle-u idi traži ga, ja nisam još kod kuće."

„Koji je interes?" iskucala sam joj pravilno, iako su mi drhtale ruke. Uzbudjena sam. Amar je bio Bosanac, dečko koji je u to vreme, pre 3, 4 godine bio naš idol. Obožavale smo ga i pratile u stopu.

„Amarator." Nisam ni stigla da ispustim telefon, a on je već zavibrirao. Odskočila sam do kompjutera i počela da kucam. Pojavile su se tri tačkice koje su pretraživale nekoga sa istim interesom kao što sam ukucala. Bilo ih je mnogo. Amar je imao mnogo pratilaca i fanova, pa je bilo jako teško naći ga. Pretraživač je prestao da kruži i pojavilo mi se odobrenje da sam našla osobu sa istim interesom. Znala sam da nisam dobila njega, on se uključivao uglavnom sa kamerom, ali ipak sam ukucala njegovo ime i stavila upitnik. Da budem sigurna. Telefon sa stočića je ponovo počeo da vibrira, ovog puta u kontinuitetu.