Istina

2. Glava

Svetlo zelena boja, koja u nekim toplim sunčanim danima podseća na plavu, a u nekim zamračenim prostorijama ili tmurnim danima, potpuno sivu boju. To sam nedavno shvatila, kada su različiti ljudi pokušavali da me ubede koje boje su moje oči. Ostajem pri zelenoj boji, zato što je uvek ona na meniju kada se gledam u ogledalu. Prilično sam zadovoljna svojim umetničkim delom koji sam iscrtala po licu, ali ne previše, naravno. Volim da koristim vrlo umerene i blage senke. Iskombinovala sam nijanse od bele, sive i crne boje, iskonturisala lice i samo da stavim maskaru pa je sa ovim delom gotovo. Zagledala sam se. Stvarno sam nadmašila sebe. Retko izlazim ali kada izadjem onda se potrudim da ostanem primećena i zapamćena. Setila sam se da je pre nekoliko godina, sestrina drugarica rekla kako imam obrve baš iste kao poznate pevačice. Bila sam ceo dan oduševljena tim komentarom. Posebno zato što sam se uvek svadjala i sa njom i sestrom, to njeno priznanje je bilo prilično iznenadjujuće. Bila sam manja i ta jedna rečenica me je držala srećnom skoro celog dana. Dok me uveče ponovo nisu isterale iz sestrine sobe. Bila sam zaintrigirana njihovim pričama, zanimalo me je šta se sve dešava izmedju njih i njihovih tadašnjih momaka. Sedela bih u jednom ćošku, ćutala i slušala. Dobro, možda bih katkad uletela sa ponekom rečenicom, jer ja kao mladja sam smatrala sebe pametnijom i iskusnijom od njih u dvadesetim. U sledećem trenutku sam stajala ispred zatvorenih vrata i vikala im da mi ponovo otvore, sa obećanjem da ću ćutati. Naravno da me nisu poslušale. Umesto toga je pozvala mamu da me odvuče od njenih vrata dalje, jer sam previše bučna. Danas je razumem. Doduše nemam malo zanovetalo oko sebe, ali da ga imam ne bih ga trpela ni toliko koliko je ona mene. Iz razmišljanja me je prekinuo telefon. Sofija.

„Hej, gde si??"

„Evo, samo da se obučem i spremna sam, hoćete me čekati kod tebe ili?"

„Ajde požuri, mi ćemo biti ispred kafane, čekaćemo te." Baš me zanima koji smo to mi. Iz te ekipe nikoga ne podnosim. Sem nje. Mladja je od mene dve godine, ali je mnogo zrelija u nekim situacijama. Ume da se snadje i da dobije ono što želi, a takodje je i pozitivna i dobra prema meni. Što se tiče njenog društva, ne mogu da kažem ništa dobro. Ne znam ni zašto sam na kraju prihvatila da izadjem sa njima. Mada, zanima me ko to dolazi iz grada, možda se lepo provedem. S obzirom da nigde ne izlazim, bio bi red.

Teturam se u uskoj crnoj haljini i štiklama po sivom, mokrom putu. Padala je kiša malo pre, vidi se da sa krovova još uvek kaplje po koja zalutala kap, imam sreće. Nasmejala sam se samoj sebi. Krenulo me je. Ne vidim nikoga ispred kafane, ali kada sam napravila još nekoliko koraka napred, došlo mi je da prevrnem očima. Desi mi se taj mali poremećaj sa očima kada ugledam to depresivno, agresivno lice. Trebalo je da znam da će i ona ići, pa ona je Sofijino godište.

„Evo je!" uzviknula je, i sve su oči bile zakucane na meni. Uletela mi je u zagrljaj, a iza nje sam videla nešto što mi se svidelo. Možda će ovo veče i biti zanimljivo.

„Ovo su momci o kojima sam ti pričala." Približava mi se lepo oblikovana glava, smedja kosa, visok i lepo skockan, pruža mi ruku, a onda vidim nju kako izvire iza njega. U sekundi sam uspela da se suzdržim i da smirim svoje sada sive i tamne okice.

„Ovo je Hristinin dečko."

„Drago mi je." Nasmešila sam se i pomislila kako je verovatno i on na njenom nivou. Sledeći mi se predstavio dečko, koji je ostatak večeri ostao prilepljen uz mene. Velika glava, crna kosa, crna kratka bradica, i minijaturne oči. Oči kao da je pozajmio od komarca ili muve. Bilo je zapanjujuće gledati ga.

Naručila sam vodku. Htela sam da se opustim. Da ne mislim ni o čemu, da idem kući.

„Hoćeš da izadjemo malo napolje?" Spustio je glavu niže mojoj, jer je muzika preglasna.

„Zapravo želim." Potreban mi je vazduh na sekundu. Provukli smo se kroz krcatu kafanu i napokon sam osetila vazduh bez dima cigareta u njemu.

„Gde bi želela da idemo?" Da idemo? Mislila sam da ćemo samo izaći napolje.

„Ne znam. Gde da idemo?"

„Čuo sam da vam je u blizini škola i park, hoćeš da me odvedeš tamo?" I u trenutku kada je trebalo da odgovorim sa ne, krenuli smo putem koji je vodio ka parku škole.

„Nema ničeg posebnog tamo. Samo drveće i klupice." Nisam arogantna, to je istina, park je stvarno jako mali. „Vidiš." Ulazeći kroz žičanu ogradu, predložio je da sednemo na jednu od klupica.

„Evo na ovu možemo, dodji." Seo je na sredinu klupe i razdvojio noge, to jest, raširio kolena.

„Gde ja da sednem?"

„Ovde. Kod mene."

„Ne, hvala." Zgroženo sam sela na delić klupe koji je ostao slobodan. Za divno čudo, nije me bilo strah. Bilo me je sramota. Nisam htela da budem tamo u tom trenutku.

„Ja inače završavam studije sada. Poslednji zadatak nam je bio da napravimo video igricu."

„Aha, super." Zašto je to bitno?

„Jel se sećaš onog keš taksija, što se ranije emitovao na fox televiziji? E pa vidi, napravio sam takvu igricu." Okreće telefon prema meni i nastavlja da opisuje i objašnjava proces izrade toga. Nisam čula ni jednu reč. Iščezla sam. Ne znam u čemu je bio problem. U izgledu? U tome što je navalentan? Jel on to mislio da sam ja neka laka ženska sa kojom može na klupici? Ili je to što je krajnje nezanimljiv? Znam samo da mi se nešto kod njega gadilo. Ćutala sam. Drhtala sam.

„Hoćeš da dodješ bliže? Hladno je." Jel se oseti kako poskakujem na klupi? Pogledala sam ga. Da li stvarno misli da želim da se približim? Približava se on meni. Glavom. Da li je ovo ono što mislim? Automacki skrećem pogleda i izdišem.

„Hoćemo se vratiti već? Hladno je." Bez pogovora je ustao i krenuli smo. Bila sam besna. Želela sam najbolje za sebe i na manje nisam pristajala. Bila sam ljubomorna. Na sve one uspešne i sjajne veze koje su se odigravale u životima osoba iz mog okruženja. Trudila sam se da budem ljubazna i dobra prema njemu, jer ne želim da budem grozna osoba, ali plašila sam se da će moju ljubaznost pogrešno razumeti. Otišla sam kući.

Evo i drugog dela na mom profilu. <3