Tamo daleko, ona sa violinom,
trag pogubljenja u žicama,
svirajući pesmu Edena.
Zove na pogled zelenih šuma, hladne vode,
na zvukove starih korena i orlova,
zove na svetle strane tmurnog sveta.
Sa čašom u rukama, podignutih obrva, gledam je,
upirem pogled u njen zov, zove i pirvlači kao himera.
U te šume okovan želim biti, postati njen rob,
u šumi toj moja duša neka zaboravljena bude,
na svetloj strani ovog čemernog i jadnog sveta.
