Kada Bih Umeo Da Govorim... ✔ (CELA KNJIGA)

Zatočenik

Nastavio sam da istražujem grad. Što sam više o njemu znao, više sam ga mrzeo. Nije mi ni bilo važno da li ću preživeti sutra - hodao sam po putu namerno da bi me mašine udarile. Te proklete mašine! One su me dovde i dovele! Krivio sam i svice, svice koji su mi privukli pažnju i odvojili me od roditelja. Čak sam krivio i mamu. Bila je kriva zato što mi je pričala o svetlima i o gradu, a nije nas učila kako da se pazimo i da nikada ne dođemo u ovu situaciju.

Tako sam krivio sve koga sam se setio, kada sam osetio poznati miris. Bio je to miris pasa - mirisali su poput moje porodice! Pratio sam poznati miris i došao do parka. Ah! Kada se samo setim parka i svih onih pasa, raznih veličina i boja krzna, raznih mirisa... Tražio sam odakle dolazi taj miris moje porodice. Gde li se nalazi moje leglo?
TADA, tada sam ih video - moj otac koji je hvatao frizbi, moja mama sa mojim sestrama i braćom, to su bili oni! Znao sam. Ušao sam u taj deo parka, gde sam bio siguran da je moje leglo tu. Potrčao sam ka njima i vikao sam ,,Mama! Tata! Ovde sam!" nisu se odazvali.
,,Mama! Mama!" Nastavio sam, ali kada sam im prišao bliže... to nisu bili oni. Bila je to neka druga porodica zlatnih retrivera, a ne moja.

Odjednom, oko mog vrata se stvorila nekakva žica. Pokušao sam da je otresem i osetio nekakav štap prikačen za nju, a sa druge strane tog štapa, bio je čovek. ,,Ovo je loš znak" pomislio sam.
Čovek je počeo da me vuče prema njemu, ali nisam mogao da se oduprem. Istina, bio sam prestravljen, ali to nije bilo ništa u poređenju sa manjkom snage u mom telu. A i nije me više ni bilo briga da li će me neko ubiti. Trenutna emocija je bila šok i samo to.

Čovek me je odveo u neku veliku zgradu, obradovao sam se što makar nisam na ulici. Oko te zgrade je bila visoka žičana ograda. Nije mi ništa više bilo jasno, a nije me ni bilo briga.
Kada me je uveo unutra, u zgradi je bilo više žičanih ograda koje su ograđivale kaveze sa psima. Bilo je tu raznih pasa, sličnih onima u parku, samo tužniji. Gledali su me sa tolikom tugom u očima, imali su pogled kao ona stara keruša koja je bila prvo stvorenje koje sam video kada sam se odvojio od farme.
Čovek me je ubacio u jedan kavez i tu ostavio. Ja sam samo legao i čekao da vidim šta će se dalje desiti. Ni ja nisam znao da li da se smejem ili da plačem zbog svoje nesreće.

A onda, iza mene se stvorilo nešto veliko i strašno, sa tamnim očima koja su svetlila u mraku. Kao što sam naučio od svitaca, svetla nikada nisu dobar znak. Baš me briga ako je mama krivila kamione. Svici su bili ti koji su me upropastili!
Ali, to 'veliko i strašno' je, kada je izašlo iz senke, izgledalo isto kao i ostali psi ovde - nesrećno. Pokušao je da ide, ali se jedva kretao.
Iz drugog ugla kaveza se začuo mio i nežan glas ,,Nemoj da se naprežeš Deko, polako" i iz mraka se pojavila jedna prelepa mlada keruša, krzno joj je bilo kuštravo i dlaka je izgledala kao da je ružičasta. Došla je do mene, primetio sam da je bila moje visine, i prošla ravno pored. Jedva da me je primetila. Zaustavila se kraj tog starog velikog psa kome se obratila pre par sekundi i pomogla mu da ustane. Dovela ga je do činije sa malo vode pri dnu i on je pio.
,,Ti si novi?" okrenula se prema meni.
,,Ja?" pokušavao sam da se snađem.
,,Ja nisam novi sigurno." rekao je stari pas ,,Čekam ovde kao i svi ostali da me ubiju ljudi." Prišao mi je i pokazao na jedna vrata ,,Vidiš ona vrata tamo? Tamo te odvedu i otruju. Za par minuta si mrtav i ideš na deponiju sa ostalim smećem." Vratio se na staro mesto na kojem je sedeo.

Keruša je pogledala u starog psa tužno i sela pored mene.
,,Izvini zbog njega." pokušala je da mi objasni zbog čega se on tako ponašao, iako sam mislio ,,Samo ti pričaj, važno mi je da si tu i da mogu da gledam u tvoje zelene okice...." Nisam ni slušao šta mi govori, dok me ona nije odjednom trgla iz dubokih misli ,,Da li me uopšte slušaš?!"
,,Da!" rekao sam joj. Nisam ni znao koliko sam čudno zvučao do sada kada se prisetim tih dana.
,,Pitala sam te kako se zoveš?"
Onda mi je mozak stao. Jedino ime kog sam mogao da se setim je bilo ,,Zlatko. Zovem se Zlatko."
Ona se osmehnula ,,Moje ime je Lisa." Onda me je bolje pogledala ,,Mlad si. Da li su te bacili kao kuče ili čim si počeo da rasteš i kada su shvatili da ipak ne žele psa?"
,,Druga opcija" I bilo je tako. Prva porodica me je šutnula baš kao nepotrebno smeće.
,,Mene su bacili kada sam počela da se razvijam. Ustvari, problem je bio to što se nisam razvijala po standardima pudlice. Moj otac je išao na izložbe, pa su to hteli i od mene, ali moja njuška je previše kratka, a noge previše krive." Ja sam je pogledao izcela. Meni je bila savršena. ,,I tako su me ostavili ovde da čekam smrt."
,,A on?" Pitao sam je za starog psa koji je trenutno ležao zatvorenih očiju.
,,On je ceo svoj život proveo na ulici. Kada je bio mlad, mogao je da beži ali su ga pod stare dane uhvatili. Zbog sedog krzna smo ga prozvali Deka. A i ne znamo kako se zapravo zove. Ne želi da nam kaže."

Naša priča je bila prekinuta škripom vrata od prostorije sa kavezima. Jedan čovek je ušao i otvorio jedan od brojnih kaveza. Pogledao je jednog psa i stavio mu povodac oko vrata ,,Danas je tvoj srećan dan!" rekao mu je.
Lisa se propela na ogradu oko svog kaveza i rekla Deki ,,Deko, izgleda da će neko usvojiti onu čivavu!"
Deka je samo otvorio oči i bez pomicanja osmotrio šta se dešava u susednom kavezu ,,Kladim se u poslednji gutljaj vode koji ostane u našoj posudi da će odvesti tu čivavu na groblje životinja."
Lisa je odmah izgubila nadu i spustila je prednje šape sa ograde.
Čivavu su odvukli do onih vrata iza kojih se više nije vratila. Lisa je pokunjeno prišla Deki ,,Poslednji gutljaj vode je tvoj."

Nakon toga, začuo se glas male devojčice iza tih vrata ,,Tata, prelepa je! Kako da je nazovemo?"
Zatim muški glas ,,Ne znam kakvo ime pristaje čivavi..."
Iza zatamnjenog prozorčića se videla silueta devojčice i njenog oca, kako se igraju sa tom istom čivavom koju je onaj čovek izneo iz kaveza.
Deka je samo pogledao u njihovom pravcu i, nakon što ih je posmatrao, ponovo zaklopio oči. Lisa je bila toliko srećna da joj se suza spustila niz lice. Prvi put sam video psa kako plače.