Manjina

Uvod

-Sećam se kako sam video devojku tamne kose koja joj je skroz prekrivala lice i veliki deo tela.Bila je skroz bosa,odeća joj je bila prljava. Stajala je na mostu i delovalo je kao da se zagledala u reku. Prebacila je nogu i sela na ogradu.Stajala je tamo nekoliko minuta, zatim je zabacila kosu unazad i zagledala se u nebo. Bila je užasno lepa. Ali ne lepa kao što su lepe devojke koje znam, već sablasno lepa. Bilo je nešto u njenim svetlosivim očima što je uterivalo strah u moje kosti.Kao da su gledale u mene i procenjivale me, a zapravo se devojka nijednog trenutka nije okrenula ka meni. Oduprela se nogama i skočila u reku. Čuo se tup zvuk kada je telo udarilo o vodu. Njeno telo je na trenutak izgledalo kao da pluta na površini,a onda ju je voda progutala.Kapljice su mi dotakle lice. Stajao sam u šoku par sekundi. Uhvatio sam se za ogradu, kao da sam imao nagon da skočim za njom. Ali nisam. Da sam još jednu sekundu gledao u neprozirnu,hladnu površinu koju je predstavljala voda, siguran sam da bi i mene progutala.

Takashi se tresao. I dalje nije mogao da veruje da je bio svedok kraja nekog tako krhkog, prelepog bića. Imao je osećaj kao da će ga taj par sivih očiju zauvek progoniti.

-

Začulo se kucanje na vratima učionice. Bio je topao dan. Trešnje u dvorištu škole su krenule da cvetaju. Njihove svetlo ružičaste latice pokrile su skoro svaki deo dvorišta.

Na vratima se pojavila niska devojka savršeno uredne odeće. Preko ramena je nosila smeđu torbu sa knjigama.

-Dobar dan, izvinite što kasnim. - devojka se odmah izvinila.

Takashi-jeve oči raširile su se od iznenađenja. Iako je ova devojka imala kosu do ramena, definitvno je to bila ona. Bilo je nemoguće da iko zaboravi te pune usne, duge trepavice i naravno, svetlosive oči koje su brzo prelazile sa učenika na učenika i zaustavile se na njemu.

To je bila upravo devojka sa mosta.

-Zdravo, moje ime je Yoru Miura. - rekla je tihim glasom.