Manjina

1. Susret

Osećao je njen prodorni pogled na sebi dok se približavala ka njegovoj klupi.

Svi u učionici su se okrenuli ka njoj.
Jedini zvuk koji se čuo bio je odzvanjanje Yoru-inih cipela o pod.

Svakim korakom je bila bliža i bliža Takashi-ju. Svakim korakom se njegov puls ubzavao.Imao je osećaj da će mu srce prepući.

Isto kao što je onog dana imao nagon da skoči za njom i spasi je, ovoga puta je imao neopisivu želju da pobegne što dalje od nje.Jedva se tome odupreo.

Yoru se nasmešila i sela na stolicu pored njega. Taj osmeh je bio toliko nevin, toliko savršen, da bi se i osobi sa srcem od kamena ona dopala.

Sledećeg trenutka,Takashi je opet  osetio njen prodorni pogled. Iste sekunde je sklonio oči sa nje.

Ne razumem, pomislio je, kako nečije lice može da u isto vreme simbolizuje nevinost i čistotu, dok sa druge strane samo pogledati u njene zlokobne oči može da te natera da drhtiš?

Takashi se celog dana se trudio da ne primećuje Yosu, ali kao da ga je nešto privlačilo ka njoj.

Pokušaji da se odupre tome bili su beznačajni.Na zadnjem času je ipak pogledao ka Yosu.

Hvala Bogu, pomislio je, ne mogu da vidim njeno lice.

-Takashi...- pomerila je kosu sa lica.

Plašio se da se okrene.Nije želeo da se opet sretne sa tim hladnim, zlokobnim očima.

-Da?- bilo je očigledno da se tresao.

Pogledi su im se sreli. Iz nekog razloga nije se uplašio ni približno kao kada se prvi put sretnuo sa dubinom njenih sivih očiju.Sada kao da je strah isčezao.

-Zašto uopšte ne pričaš sa mnom celog dana? -

Zato što me užasno plašiš. Zato što imaš najlepše lice koje sam ikada video ali u isto vreme me tvoje oči užasavaju.

-Ne znam.- odvratio je i okrenuo glavu na drugu stranu.

Suze su mu se slivale niz lice. Imao je osećaj kao da je izbegao smrt.

Dotakla mu je ruku.

-Takashi...?-

Nije se pomerio.

Nije želeo više nikada da vidi Yusu.Nije želeo više da se suočava sa strahom.

Osetio se toliko jadno.Osetio se tako patetično.Nikad nije imao problema da priča sa devojkama dok je sada drhtao zbog jedne devojke kojoj zna samo ime.

-

-Takashi!-

Ubrzao je korak kada je čuo poznat glas.Poslednja stvar koja mu je trebala je Yusu.

Ogroman nagon da se okrene i vidi je se vratio. Nije se odupreo.

-Yusu?-glas kojim je rekao njeno ime kao da nije bio njegov.

Ni osećanja koja su Takashi-ja preplavila nisu bila njegova. Odjednom je imao želju da bude jedini koji može da priča sa Yusu,da se brine o njoj i da je uvek pored nje.

Bilo mu je više nego jasno da ne razmišlja svojim umom.Kao da je bio pod nekakvom hipnozom ili nešto slično.

Stala je ispred njega. Zatvorio je oči. Osećanja su nestala.

-Gde živiš? - upitala ga je.

Jedva je prevalio adresu preko usana.
Da je mogao,sebi bi lupio šamar.

-Odlično, živim blizu tebe. - nasmešila se.

-Yosu... Odakle si ti?- pitao ju je izbegavajući da je pogleda.

-Pa... Moja porodica se preselila u Tokio kada sam imala pet godina.Do sada sam se školovala kod kuće. A ti, Takashi? -

- Živim ovde odkad znam za sebe.- odgovorio je.

Par minuta su hodali u tišini.Strah ga nije napustio nijedne sekunde.

Kao ni čudna osećanja koja njemu nisu pripadala.

- Moraću da te ostavim ovde jer sam blizu svoje kuće.Izvini.-

-U redu je, Yosu- osetio je olakšanje što čudna devojka odlazi.

-Vidimo se sutra! - dobacila je.

Vratio se kući trčeći. Bio je presrećan što je neće videti do kraja dana.