Crvena nada

3.deo

05. april 1941.
20:58

Gledala je sliku svojih roditelja na venčanju koja je visila na zidu. Požutela od vremena i od svega kroz šta je prošla. Roditelji su joj se venčali još pre Balkanskog rata. Onog prvog. Iako je drugi došao odmah za njim. Imali su oni noviju sliku. Srećniju. Napravljenu posle Velikog rata ali više je nema. Tako da je jedina uspomena ova stara slika sa venčanja pre skoro 40 godina koja stoji u glavnoj sobi kuće njene bake. Baš kada je na nju pomislila, u sobu je ušla žena već u poznim godinama. Pregazilo ju je vreme, ali se držala. I to jako dobro. Unela je čaj od nane iz dvorišta u želji da ga konačno posle toliko godina ponovo popije sa unukom. Devojka nije mnogo volela čaj. Nije ga volela ni kao mala, a sada još manje. Pila ga je iz ljubavi prema ženi koja ju je očuvala, ali radije bi popila jednu gorku kafu i ispušla cigaretu. U ovakvom trenutku trebalo joj je to. Dok je živela u ovoj kući nije bilo tako, ali sada svaki put kad dođe buljila je u roditeljsku sliku i mislila o njima. To je primetila i njena baka.
- Čini mi se da nikada do sada nisi toliko primećivala tu sliku koliko sad ne? - to je ovu plavokosu devojku nateralo da skrene pogled sa slike i usmeri ga ka svojoj baki koja joj se obratila.
- Pretpostavljam da mi ni sada nećeš reći kako su umrli ne? -pokrenula je dobro poznatu temu i sebi i ženi koja ju je odgojila. Bila je malo cinična i gruba ali oko ovih tema nije mogla da se kontroliše.
- Imala si 7 godine kada su stradali, bila si dovoljno velika..-
- To znam -prekinula ju je sve razdraženija devojka. - To znam bako ali čula si lekara. Šok ili kako se to već zvalo je iz moje glave izbrisao sve preko noći, trebalo je da se setim ali nisam. Jednostavno nisam - zvučala je kao da je na ivici histerije svaki put kada bi o ovome pričale. Njena baka je verovala da će njeno jedino unuče poludeti i od saznanja i od neznanja. Odlučila je da se drži ćutanja. Da joj ne ubacuje u glavu ono što se ne sme. Da je pusti da bude službenica u vladi i odana kralju kao svaki normalan građanin. Da živi u miru ako je to moguće u ovom trenutku. Zbog toga je i okrenula temu na unukin posao.
- Verujem da je na poslu dobro i da ne trebam da brinem -
- Radim bako kao i uvek ako si na to mislila, ali ne mogu da te lažem. Da je dobro nije. Narod je uništio ono što je vlada postigla. Rata će biti. Malog ili velikog. Sutra ili za dve godine biće ga. -uvek realna. Nikada nije okolišala ili tražila izlaz koga nema. Iznela je sve karte na sto i rekla istinu. Nije ju ona znala zato što je radila u vladi kao zapisničar, to su svi znali samo su ćutali.
- Kako je kralj, liči li na dedu slabo ga viđamo? -
- Zar misliš da ja viđam kralja Petra i da znam kako je? -odgovorila je devojka pitanjem na pitanje. Mnogo razumnijim nego što je njena baka postavila.
- Kakav je to čovek bio. Kroz tri rata smo sa njim prošli. Povukao nas je sa ivice provalije, ti ga ne pamtiš mala si bila kad je umro. I Aleksandar je bio divan vladar šteta što je onako završio. -na nostalgičan govor svoje bake devojka je samo nemo klimnula glavom. Sećala se kralja Aleksandra koliko toliko ali ono što će uvek pamtiti je svakako njegova smrt. Imala je dovoljno godina da zapamti svaki novinski članak o ubistvu kralja.
- Petar je mlad, isuviše mlad ali venama mu teče krv Karađorđevića. Uspreće da nas izvuče iz ovoga, šta god ovo bilo. -nastavila je žena kada od svoje unuke nije dobila odgovor. Nije razumevala zašto Milena nikada nije volela da priča o politici. Nije je zanimalo ko šta radi. Bila je odana kralju i radila za njega. Volela je njena baka to ali jednostavno nije razumela. Nije joj to bilo u krvi.
- Kasno je idem da spavam, sutra je Uskrs. Treba otići u crkvu. Veliki nas dan čeka, laku noć. -još jednom je pametno izbegla političke teme i otišla da spava. Čekajući Uskrs kako je sama i rekla veliki dan.

Evo ga novii
Pišem vama💛